Fiatal Szlavisták Budapesti Nemzetközi Konferenciája I.

107
Када говоримо о Павићу и Петковићу, будући да њихова дела изискују сасвим другачија читања, па и
интерпретацију, не би погрешно рећи да и она причају посебну причу о Византији. При том, ти писци српске
постмодерне византијском миту приступају тако што све елементе користе у складу са сопственим поетикама и
настојањима изградње литерарног дела и његове форме. Павићева „употреба“ Византије посебне је природе. Она се
доживљава као прапостојбина, као духовна купола под којом стоје сви претходници који своје доктрине, духовност и
стваралаштво граде на тековинама цивилизације источног хришћанства. Та иста у његовим делима врло често бива
разбијена до граница неизвесног препознавања, при чему Павић у томе успева захваљујући изузетном мајсторству у
поигравању са формом и са самим читаоцем, од којег зависи хоће ли прво пропасти Источно или Западно царство
(„Коњи Светог Марка“), хоће ли учествовати у убиству некрунисаног Немањића („Аксеаносилас“) или се избавити од
сопствене смрти уколико прочита „Хазарски речник“ и одлучити о томе коју веру су прихватили Хазари. Ни Петковић
не ставља лаке задатке пред читаоца, нити, у односу на Павићеве одвише скромније, али свакако другачије. Петковић
се не декларише као Византинац нити показује такву тенденцију. Он је заинтересован за оно суштинско што је нашим
претходницима и нама остало од те цивилизације, уз питање: на који начин. Сасвим је извесно да текстови наших
аутора стоје и у посебној сагласности. Између осталог, Павићева прича носи наслов „Коњи Светог Марка“, а тако
почиње Петковићев есеј о Византији. Павић пише о Хазарима, а Петковић о Печенезима; Петковићев роман је и у
знаку метемпсихозе, док исту очитавамо не само на нивоу великог броја Павићевих дела, већ и на нивоу целокупног
његовог опуса.
Литература:
Анастасијевић Драгутин (1994), Византија и византинци, Београд, Књижевно друштво „Свети Сава“.
Лемерл Пол (1962), Византија и традиција хеленске књижевности, Београд, Српска академија наука и уметности.
Радић Радивој (2006), Пурпур и пергамент, Београд, Evoluta.
Павић Милорад (1985), Српске приче, Београд, „Просвета“.
Петковић Радослав (2007), Византијски интернет, Београд, „Стубови културе“.
Петковић Радослав(2008), Савршено сећање на смрт, Београд, „Стубови културе“.
Шмоло Ана (1990), Хазари или обнова византијског романа. Разговори са Милорадом Павићем, Београд, Народна
књига.