Fiatal Szlavisták Budapesti Nemzetközi Konferenciája I.

106
Хеладе, Петковић сматра, недовољно познатим. Тако виђена Византија постаје централна тема „Византијског
интернета“, при чему је велика пажња посвећена и расветљавању стереотипних представа и убеђења везаних за ту
хиљадугодишњу цивилизацију. У поменутој књизи есеја, затим у хронолошки старијој „О Микеланђелу говорећи“ ,
као и у роману „Савршено сећање на смрт“, поред тога што је чувар и оплемењивач античке традиције, Византија
заузима посебно место и као стециште не само културолошке и етничке разноврсности, већ и оне поменуте поводом
Павића. У питању је духовна разноликост која појмом Византије, осим општеприхваћеног хришћанског слоја, призива
праву кошницу мистичке, езотеријске, алхемијске, херметистичке, гностицистичке, паганске и неоплатонистичке
мисли. За једног од главних јунака романа Петковић узима Григорија Гемистоса (или Гемиста), касније Плитона,
интелектуалца – исељеника из Цариграда, који ће, између осталог, одиграти веома важну улогу у упознавању Запада
(пре свега Италије) са Платном. Мистични слој романа упућује на она учења која Плиотн преузима од Платона, а која
постижу висок степен подударности са Хрмесовим учењима (која је Платон читао): вера у бесмртност душе, процес
инкарнације душе (која се, након смрти враћа божанском и бесмртном – царству идеја), као и о човеку који може
„искусити“ оно људско и божанско. Оно што је заокупљало Петковићеву пажњу у „Византијском интернету“, поетски
израз нашло је у „Савршеном сећању на смрт“, при чему у другом случају посебно место заузима појединац који
учествује, тачније посредује, у том путовању културе са Истока на Запад. Када се скупа погледају они византијски
хуманисти које историја наводи као најзначајније за „преношење“ античког наслеђа, несумњиво је да је сваки од њих
веома погодан за романескно уобличавање. Тако Петковићев избор пада на Гемистоса као једног од централне фигуре
његовог романа.
Међутим, Петковића Византија не привлачи искључиво као чувар антике и феномен који карактерише хетерогена
духовност, поготову она из области религије (било које) и мистике, већ и као кључна тачка у процесу рађања европске
езотерије која на Запад долази са Плитоном и његовим ученицима: синтетизована учења о Платону, Хермесу и
метемпсихози. Затим следе нова струјања - европски неоплатонизам, херметизам, алхемија и друга, као и њихов
утицај на ренесансу и даље, будући да све поменуто пресудно утиче на развој целокупне потоње европске филозофске
мисли. Гемистос – Плитон (у прошлом животу Платон) један је од оних који је са Истока, из византијске провинције,
донео плодоносну „клицу“ на тле Запада. Поводом Византије која је „предала млађим европским народима велико
благо своје наслеђене грчко – римске цивилизације“, неретко се истиче да је „књижевне узоре и облике старих
класичних Грка, обрасце и облике стере класичне грчке уметности, дела старе грчке филозофије и науке предала у
оригиналу“ (Анастасијевић 1994: 25). Да нисмо управо оригиналне рукописе добили из приватних и јавних
библиотека, „оно мало за шта би данас једино знали дошло би нам преко арапских превода, често начињених према
сиријским верзијама“ (Лемерл 1962: 24). Код Петковића, уочава се и проблем оригиналних рукописа, који се у
„Савршеном сећању на смрт“ може сматрати и једним од основних тематских слојева. Захваљујући чињеници да су
управо они оригинални рукописи на старогрчком језику сачувани, могло се наставити са умножавањем, са
преношењем рукописа и њиховим путовањима на Запад. У књизи есеја тог проблема аутор се посредно дотиче, док у
роману тематизује сам настанак рукописа – преписа, као и друштвене околности под којима настају. Међу последњим
главама романа наилазимо и на мисију преношења, прослеђивања Хермесових записа, у којима учествује Филарион, а
чије је крајње одредиште био двор Козма ди Медичија. Писмо Јована Аргиропулоса упућено Филариону завршава се
дирљивом молбом: „Да ли би ми ти, врли Филарионе, у овом тешком задатку могао пружити малу помоћ и тако ми
омогућити да проширим мудрост по варварским деловима света?“ (Петковић 2008: 394). Та молба не завређује
нарочиту пажњу услед своје дирљивости, већ због тога што на посебан начин, чак и на нивоу метафикцијског исказа,
сумира Петковићево виђење Византије и улоге коју је имала византијска цивилизација.
Бернар Флизен у својој „La civilisation byzantine“ закључује да је Византија европском Западу и Истоку оставила
две различите заоставштине: Западу је пренела антички хеленизам из кога је поникла ренесанса, а словенском и
балканском свету оставила православље. Наравно, са тим ставом бисмо се могли сложити, као и што бисмо се могли
спорити, јер одблесак византијске цивилизације, услед комплексне природе, а попут некадашње њене територијалне
распрострањености, тешко се у потпуности може сагледати. За Павића и Петковића Византија у различитим доменима
свог друштвеног и духовног живота представља својеврсни „melting pot“: јединствен и непоновљив спој хеленистичке
културе и хришћанства; цивилизацију која својом хетрогеношћу и моћном онтологијом плени и подстиче стварање
нових духовних тековина. И која, тако виђена, постаје непресушни извор инспирације и надахнућа за стварање
„универзалних“ или „локалних“ прича које ће бити испричане „универзалним језиком“. Проматрајући појам
Византије, и историју интересовања за ту цивилизацију, Петковић у једном интермецу, између осталог, каже: „намера
нам није била да понудимо једну слику Византије, већ да говоримо о неким могућим виђењима ’Византије’ ...јер, нигде
као у случају Византије не постоји вера да је могуће о хиљаду година историје говорити тако уопштавајуће“
(Петковић 2007: 173).
Могуће је уочити заједничко критичко становиште својствено Павићу и Петковићу, јасно исказано у њиховим
експлицитним изјавама а односи се на својеврсни отклон према култури лажи или стратегији културолошког
заборављања. У том контексту није нимало изненађујућа, на пример, Павићева опомена да је европско културно
наслеђе сведено на западну Европу, а при том је остала заборављена јеврејска цивилизација и цивилизација источног
хришћанства. Или, Петковићево савршено сећање на време када се мудрост ширила по варварским деловима света.
Дела Павића и Петковића поводом којих можемо говорити о Византији или византијском не исцрпљују се на задатку
који подразумева спас од заборава (на пример, какву је улогу византијска цивилизација имала у свим каснијим
друштвено – историјским, духовним и културним струјањима). Али, такође, несумњиво је да су њихова схватања
Византије, она у читању наслућена или она експлицитно изречена, у некаквом дослуху са поменутим критичким
ставовима.