Fiatal Szlavisták Budapesti Nemzetközi Konferenciája I.

pismu prepoznaje se i postupak postmodernističke mistifikacije, primjerice Kafkinog i Beckettovog diskursa (i književnog
diskursa uopće). Radi se o mistifikaciji stvarnosti koja se izgrađuje, o kojoj se govori, kao i o mistifikaciji govora,
pripovijedanja, diskursa, ali i grafičkog aspekta proze.
Destrukcija teksta ovoga romana, kao postupak, provodi se paralelno s dekonstrukcijom pripovijedanja i uspostavom
pripovjedača, subjekta – paranoidnog shizofreničara, koji sklapa tekst od svojih fantazama i halucinacija. Tekst je isprekidan
marginama na kojima se nalaze situacije subjektnosti (Kordić). Ovaj niz postupaka funkcionira, prema Kordiću, kao niz
ideologema subjekta, koji zna da više ne može organizirati svoju prošlost i svoju budućnost, da sam sebe ne subjektivizira:
ekscentriran je. Kordić zaključuje da postmodernistička proza i ne pokušava ovakav tip subjekta okupiti; ne pristaje na
eventualno sabiranje subjekta u nepostojećoj tački.
Predstavljanje subjekta
U tekstu „Postmodernističko predstavljanje“ (Hutcheon 1996: 45) Linda Hutcheon definira postmodernizam kao
preispitivanje što stvarnost može značiti i kako mi to možemo saznati – nije riječ o tome da predstavljanje dominira nad
označenim ili da ga briše, nego predstavljanje, naprotiv, u postmodernističkoj prozi svjesno priznaje postojanje označenog kao
predstavljanje, odnosno kao tumačenje i stvaranje svog označenog, a ne kao ponudu da mu se pristupi neposredno i trenutno.
Hutcheon primjećuje da u postmodernističkom predstavljanju centar nije prazan, nego doveden u pitanje, preispitivan u
aspektima vlastite moći i politike. Postavlja se pitanje: ako je pojmu centra u postmodernizmu upućen izazov, što se događa s
idejom centralizirane subjektivnosti – subjekta koji se predstavlja?
„Ali tu je i jedno pitanje: Da li bih, da sam se obesio, obesio pravog čoveka? Šta sam ja? Nemoguće je bilo šta reći o meni.
Sve što kažem, to više nisam ja. Ranije sam mislio, ubeđivao sebe da JA nisam JA; moram priznati da sam se donekle
oslobodio nesnosnog pritiska povratne zamenice sebe, ali zamenica se (kao što joj i samo ime govori) uvek iznova vraćala još
podmuklija, još zlobnija nego ranije. Nikako da se naviknem na JA. Ono što želim ja, JA ne želi. Odvratno mu je. Kao da se u
moje telo uselio neko ko radi na njegovom uništenju. Na njegovom ludilu. To JA je parazit. Njemu je ugodno. Moje ja je na
ivici rastrojstva. Dešava se da satima stojim na nekom uglu nesposoban da maknem, da krenem u pravcu kojim me vodi neki
neodložan posao, samo zato što ono (JA) želi da krene negde drugde. Ubio bih se kad bih bio siguran da me neće nadživeti. Ali,
kako da budem siguran u to? Zar mi se rukopis ne smanjuje? Zar već ne pišem tako sitnim slovima da će se, ako tako nastavim,
rukopis ubrzo pretvoriti u prostu, nečitku liniju na papiru koja će najbolje izražavati ono što osećam.“ (Basara 2006: 64)
Pojam o koherentnom, trajnom, autonomnom i slobodnom subjektu, kao što sugerira Foucault, povijesno je uvjetovan i
povijesno određen konstrukt zajedno sa sebi analognim subjektom u predstavljanju pojedinca u književnosti. Subjektivnost je u
postmodernističkim tekstovima, tvrdi Hutcheon, predstavljena kao proces – ona je tekstualno samoodržanje koje paradoksalno
usmjerava našu pažnju na pojedinosti.
Odsutnost i nestajanje
137
U eseju „Što je autor?“ (Foucault 2001) Foucault ističe da je u aktu pisanja naglasak na problemu kreiranja prostora u
kojem subjekt pisanja neprestano nestaje. Pisanje, u tom smislu, postaje vezano uz žrtvovanje života. Veza između pisanja i
smrti manifestira se u brisanju individualnih karakteristika subjekta koji piše. Kao rezultat, trag pisca reducira se na svojstvo
njegove odsutnosti – on mora simulirati ulogu mrtvog čovjeka u igri pisanja.
„Reč po reč, rečenica po rečenica (prikuplja se to lagano), i, odjednom, eto gomile nemogućih rečenica koje protivureče
jedna drugoj i govore sasvim suprotno od onoga što sam hteo da kažem. Dok je rečenica u mislima, u mojoj lobanji, to je baš ta
rečenica, ali samo li je zapišem, rečenica je već leš i počinje da se raspada pred mojim očima na puke reči, pa na slogove, zatim
na slova i na kraju od rečenice ne preostane ništa osim mrava koji su je oglodali. Zato pišem ne osvrćući se na napisano.
Moram pisati i pisati sve dok se traka ne pocepa, dok ne nestane hartije, dok ne završim, dok ne umrem, dok se ne dogodi bilo
šta. Ako se osvrnem, pretvoriću se u kip od soli. Imam takav utisak. Mislim da to mogu i naučno dokazati: JA, koji sam
započeo da pišem ne postojim više, a JA koji ću staviti . na kraj ove rečenice, ne postojim još uvek. Tek sad postoji to JA. Više
ne postoji, jer je sada druga rečenica i drugo JA Sada namerno nisam stavio tačku, ali ništa mi to ne pomaže. Postojim samo
momentalno. Uopšte, to sa mojim postojanjem – sve je to krajnje neodređeno. (Basara 2006: 14)
Nije dovoljno, naglašava Foucault, ponavljati praznu tvrdnju da je autor nestao. Umjesto toga valja locirati prostor koji je
ostao ispražnjen autorovim nestankom, i promatrati pukotine koje ovo nestajanje otkriva. Pitanje koje je potrebno postaviti jest:
kako, pod kojim uvjetima i u kojim oblicima se nešto poput subjekta pojavljuje u poretku diskursa; koje mjesto može zauzeti u
pojedinom tipu diskursa, koje funkcije može prisvojiti i kakva pravila mora pritom slijediti. Ukratko, radi se o pitanju lišavanja
subjekta (ili njegovog supstituta) uloge proizvoditelja, i analize subjekta kao varijabilne i kompleksne funkcije diskursa.
U tom smislu, možemo ustvrditi da se opsesivna tema romana Kinesko pismo – nestajanje – pojavljuje kao njegov čvor;
uvjetovana je temeljnom dilemom junaka: „Moje misli najčešće misle o nestajanju, smatraju da premalo mislim o smrti, da
moje udaljavanje od teme smrti nije odraz neke hrabrosti ili lakomislenosti, već najobičniji kukavičluk, strah od suočavanja sa
njenim licem. Šta se sve ne preduzima po bolnicama da se ljudi izleče i umru zdravi? A smrt je samo jedno opšte mesto. Tako
se i odnose prema njoj. Pošto je se svi klone, preostaje samo život, red unutar njega, matične knjige, evidencije, kartoteke izvan
kojih, života i nema. Sve se beleži. I najmanja pojedinost svačijeg života. Iz dana u dan to je sve teže pa naređuju da svako sam
piše svoj dosije kao što to činim ja. Ako ti je već dopušteno da postojiš, zašto se onda mora znati kako postojiš. Ko može