Fiatal Szlavisták Budapesti Nemzetközi Konferenciája I.

spada u ovu drugu vrstu etiketa, neutralnost celog izraza se stavlja pod znak pitanja (up. Herr Müller → Herr Professor Müller/
Herr Präsident itd.)
U slučaju da nijedan od navedenih specifikatora nije poznat, oslovljavanje nepoznate osobe može predstavljati problem.
Kako u nemačkom ne postoji neutralna forma koja bi se po funkciji mogla izjednačiti sa npr. samostalnom upotrebom leksema
sir/madam u engleskom, signore/signora u italijanskom, nominalne forme se u takvim situacijama izbegavaju, a umesto njih se
koriste kontaktne reči i zamenica Sie (Zifonun/Hoffmann/Strecker 924 – 925):
6a) Hallo, Sie haben Ihr Buch vergessen! (sit.: mlađa žena se obraća mlađem muškarcu koji je na sedištu u tramvaju zaboravio
knjigu)
Problem donekle predstavlja i jasno određivanje starosne granice. U Gramatici Instituta za nemački jezik skreće se pažnja
(doduše u kontekstu upotrebe reči Fräulein) da bi forma Frau bila primerena u slučaju šesnaestogodišnjakinje ukoliko je udata
– dakle, bračno stanje se ipak može javiti kao odlučujući faktor (Zifonun/Hoffmann/Strecker 1997: 920).
Sa stanovišta govornika srpskog jezika (u Srbiji), ali i govornika mađarskog jezika, zanimljiva je upotreba i
rasprostranjenost nominalnih izraza tipa Herr/Frau + prezime i u takvoj komunikacijskoj sferi kao što je fakultet – u kojoj se
očekuje jasan uticaj postojećih hijerarhijskih struktura na verbalnu interakciju, odnosno češća upotreba titula (npr. kod nas
profesore ili profesorka/profesorice, na mađarskom tanár úr). Na nemačkim fakultetima (u SR Nemačkoj) dominantan način
oslovljavanja u komunikaciji profesora/profesorki (ali saradnika/saradnica) sa studentima/studentkinjama je simetrična
upotreba Herr/Frau + prezime, a to je potvrdilo i istraživanje K.O. 2009. godine u Frajburgu.
Renate Ratmajer u radu objavljenom 1991. godine o nominalnim izrazima u ruskom, češkom i (tada još) srpskohrvatskom
koristi se sledećom kategorizacijom: 1) ime i status poznati, 2) ime i status nepoznati, 3) ime nepoznato, status poznat i 4) ime
poznato, status nepoznat. Zanimljivo je da se etikete gospodin/gospođa javljaju u svim kategorijama (Rathmayr 1991: 283 –
289), a Milorad Radovanović i Katrin Šlund – verovatno u slučaju njihovog samostalnog javljanja u iskazu – vrednuju ih kao
semantički manje obeležene, manje-više neutralne izraze sa mogućom funkcijom oslovljavanja (Radovanović 2003:140;
Schlund 2009: 61). Slično kao i u slučaju njihovih nemačkih ekvivalenata, zavisno od drugih nominalnih elemenata koji se
javljaju u frazi, variraće i njihova stvarna vrednost (up. gospodine Mićo/ gospodine Petroviću/ gospodine predsedniče ili samo
gospodine), koja se, prirodno, uvek mora posmatrati u vezi sa komunikacijskom situacijom (npr. žena se obraća suprugu sa
gospodine Petroviću).
Sledeći, nedavno zabeleženi primeri, ipak sugerišu da je u slučaju govornika srpskog jezika slika dosta kompleksnija u
odnosu na nemački jezik:
9b) Ja nisam vaša komšinica, ja sam za vas gospođa! (sit.: reakcija žene od približno 80 godina iz Novog Sada kada ju je
prodavačica u radnji oslovila sa komšinice)
10b) Kako ljude koji prodaju na pijaci osloviti sa „gospodine“ ili „gospođo“? Nekako nije primereno na pijaci. (sit.: iz
razgovora K.O. i koleginice sa profesorkom)
11b) Bože, rekla mi je „gospođo“, nije ni čudo da me se klinci u školi plaše! (sit.: mlađa ženska osoba, između 25 i 30 godina,
po izlasku iz radnje komentariše prijateljici formu koju je upotrebila prodavačica).
Ovi primeri, tj. komentari ukazuju na to da postoje slučajevi kada pri samostalnoj upotrebi ovih izraza igraju ulogu i njihove
različite konotacije. Osoba iz petog primera zahteva da je oslove formom gospođo, koja u odnosu na izraz komšinice
obezbeđuje veći stepen distance. Nije, međutim, sasvim jasno zašto se insistira na njenom izražavanju: na osnovu kriterijuma
starosti (tj. starosne razlike u odnosu na dosta mlađu sagovornicu), zbog želje za isticanjem pripadnosti građanskoj klasi ili na
osnovu manira, izgleda itd. (v. odrednicu gospodin i gospođa npr. u Rečniku srpskoga jezika Matice srpske) – ili na osnovu
svega navedenog? U primeru pod 11b) se izrazi gospodine/gospođo ocenjuju kao neprimereni u odnosu na neformalnost
komunikativne situacije, ali potrebno je istaći da su upravo na pijaci zabeleženi sledeći iskazi:
12b) Gospođo, kusur! (sit.: prodavac se obraća ženi, oko 40 godina, koja je zaboravila kusur)
13b) Gospodine, pošto šljive? (sit.: mlađa žena, oko 30 godina, pita prodavca)
U sedmom primeru, etiketa gospođo se ocenjuje kao neprimerena, kako se ispostavilo, zbog starosti (osoba se osećala
premlado), ali je ipak smatrala da je od odlučujućeg značaja bio njen izgled i izraz lica, ali i način govora, te je smatrala da je
forma gospođica primerenija, kojoj se u poslednje vreme i u Srbiji osporava pravo na „opstanak“ (npr. republički ombudsman
doneo je 2010. „Uputstva za standardizovan nediskriminativni govor i ponašanje“ u kojima se, između ostalog, preporučuje
njeno izbegavanje u govoru).
Izgleda da moguća samostalna upotreba u nekim slučajevima može dovesti do „destabilizacije“ neutralnosti etiketa
gospodine/gospođo, odnosno otvara se put individualnim tumačenjima – koja mogu biti pod uticajem niza različitih faktora
(uzrast, obrazovanje, pol itd.) – ali to bi trebalo još detaljnije ispitati.
U vezi sa mađarskim jezikom:
72
Jene Kiš u knjizi „Društvo i upotreba jezika“ („Társadalom és nyelvhasználat“), u kojoj obrađuje najvažnije pojmove iz
oblasti sociolingvistike, posvećuje jedno potpoglavlje i formama učivosti. Na osnovu njegove podele kriterijuma i faktora koji
utiču na odabir i upotrebu nominalnih formi oslovljavanja može se zaključiti da pri upotrebi etiketa úr i asszony ulogu igraju
sledeći: pol, poznatost, a kada su u pitanju žene bračno stanje i (indirektno) starost (navodi se kisasszony) (v. Kiss 1995: 269).