Fiatal Szlavisták Budapesti Nemzetközi Konferenciája I.

Сања Златковић
Филозофски факултет Нови Сад, Србија
sanja_zlatkovic@yahoo.com
Византија у делима Милорада Павића и Радослава Петковића
105
ABSTRACT: Aim of this research is to investigate the theme of Byzantium which runs through most of novels and essays of two Serbian writers Milorad Pavić
and Radoslav Petković. In Pavić's work pieces such as “Hazarski rečnik”, „Srpske priče“, and Petković’s books „O Mikelanđelu govoreći“, „Vizantijski
internet“ and „Savršeno sećanje na smrt“, the history and civilization of Byzantium are reinterpreted according to poetics of postmodern literature.
Keywords: Ancient Greek philosophy, Byzantium, postmodern literature, lexicon novel
Византија, „једина држава с оне стране ’кинеског зида’ која је без прекида опстала од античких времена до зоре
модерног доба“ (Радић 2006: 185), несумњиво јесте изазов који својим магнетизмом подједнако привлачи историчаре
и књижевне ствараоце. Посебно место заузеће у делима Милорада Павића и Радослава Петковића. У романима
„Хазарски речник“ и „Савршено сећање на смрт“ на посебан начин - у пуној зрелости постмодернистичке поетике
(Павић) или у дослуху са истом (Петковић) реинтерпретира се и проблематизује, како историјско, тако и оно митско
које одликује наклоњеност византијској цивилизацији. Веома је значајно то да се Византија у делима, есејима или
експлицитним исказима поменутих писаца не указује као хомоген феномен, већ постоји врло дубока свест о њеној
моћној онтологији, при чему су посебно значајни они интеграцијски моменти, што словенско - српске (Павић) или
западноевропске културе (Петковић).
У „Хазарском речнику”, једна од могућих комлексности Византије подразумева етничку и религијску хетерогеност.
Основна тематска преокупација свакако може бити непозната судбина Хазара. Идејна концепција романа омогућава да
се полемика око Хазара подигне и на један неочекивани онтолошки ниво. Кроз причу о народу пред којима је некада
био изазов опредељења за једну веру, поменуте су само опције које се чине доминантним: хришћанство, ислам и
јудеизам. На тој тријади ствара се једна од основа за формално обликовање романа који се састоји од три књиге –
извора о Хазарима. Црвена књига или хришћански извори о хазарском питању остварују најочигледнију везу са
„византијским“, а са тог становишта протагонисти постају Ћирило и Методије. У одредницама „Ћирило“ и „Методије
Солунски“ реинтерпретирана је повест о почецима целокупне писмености Словена. Цариград, као један од симбола
византијске цивилизације, и прича о укроћивању и заробљавању словенског језика свакако рефлектују ситуацију
препознавања идентитета, византијског идентитета и његове улоге у формирању културног наслеђа свих словенских
народа. Хетерогеност која долази из домена духовног живота Византије, која резултира стурјањима попут исихазма
или иконоборства, препознатљива је као основа оног митског дела Павићевог „Малог ноћног романа“ или приче
„Сувише добро урађен посао“. У последњој налазимо и на трагове неоплатонистичког учења, који су препознатљиви и
у причи „Икона која кија“. Појам метемпсихозе, о којем у Павићевом случају можемо говорити као о једном од
принципа који, на нивоу уметничког текста спаја митско, прошло време и друге темпоралне слојеве, нарочито место
заузеће у Петковићевом роману „Савршено сећање на смрт“.
Посебно занимљивом чини се прича „Коњи Светог марка или роман о Троји“. Она постаје и једна од
експлицитнијих међутекстовних веза Павићевих и Петковићевих. Исповест Парижа Пастиревића Александра о брату
Јелену и његовим провиђењима јесте сасвим нова, постмодерна сторија о Троји, о Византији, као и о великим сеобама
цивилизација и култура са Истока на Запад и обратно. Коњи Светог Марка у Цариграду откриће Јелену како изгледа
Инорог, а исте те ће он ће касније видети у будућности: опет у Цариграду 1204. како „крсташи товаре четири дебела
коња на венецијанске галије“ (Павић 1985: 97), као и натпис у италијанским новинама из 1975. према којем је један од
коња уклоњен јер „га је напао рак бронзе“. „Коњи Светог Марка“ је назив првог поглавља Петковићеве књиге есеја
„Византијски интрнет“, поглавља које мотивише промишљање Византије и византијске цивилизације. Коњи-статуе
постају загонетни „јунаци“ за које се само може претпоставити откуда су заправо дошли, док „њихово порекло и
првобитну улогу никада нећемо сазнати“ (Петковић 2007: 9). Павића и Петковића заокупира сама путања тих предмета
која осликава, како стурјање својеврсне превласти и идеолошких тумачења, тако и путовање материјалних добара и
духовних тековина минулих царства, а у овом случају – византијског.
О разлозима за реинтерпретацију тема везаних за источно-хришћанску цивилизацију, Павић у једном интервјуу
каже: „То је цивилизација која се непосредно надовезала на античку грчку културу, колевку европске цивилизације. То
је цивилизација која је инспирисала европски роман у његовом зачетку својим византијским романом“ (Шмоло 1990:
13). Препознавање Византије као наследнице, стожера, оплемењивача и преносиоца готово свих друштвено –
културолошких вредности које данас олако називамо „аутентичним европским“ јесте нешто што заокупира Павића.
Говорећи о Венцловићу, Павић је „неовизантинца“ окарактерисао као писца способног да своје византијске изворе
стави у службу нових времена и потреба, да омогући једној старој филозофији и књижевности да зазвучи модерно и
актуелно на једном новом језику. За потребе Павићевог доба био је потребан нови – готово „алхемијски“ начин у
идејној концепцији романа, приче и изградњи стваралачке форме. Павић је, наиме, своје византијске, како у
тематском тако и у жанровском смислу - изворе, који почивају на целокупном филозофском и литерарном наслеђу
источно-хришћанске цивилизације, ставио у службу нових потреба, понајвише самог - читаоца. Јер, управо је та форма
речника отворила могућност светске рецепције Павићевог романа.
У оквиру разумевања посебне хетерогености коју уводи појам Византије, код Петковића он се јавља пре свега као
својеврсни чувар антике. То да су управо Византинци сачували филозофска, књижевна дела и научне списе старе