Fiatal Szlavisták Budapesti Nemzetközi Konferenciája I.

155
„Nije baš tako – primeti na to Vitača seti se onog mesta iz Predela slikanog čajem gde kažeš da junakinje iz romana- te
vampirice, ne sisaju tvoju krv, ali ponekad možda dođu ti u san i ukradu malo muškoga semena, slatko prosutog da oplodi
maštu…”(Pavić 2005: 78)
Peta priča ima uzbudljiv naslov „Soba izgubljenih koraka” ili zavist. U ovoj priči možemo uočiti prisustvo interteksta i
dijalogizam tekstova.
Takođe možemo uočiti trougao tekstova, autora i čitaoca. Radnja se odvija u malom stanu gde se okupljaju mladi, da
razgovaraju. Razgovor teče i iskrsne ideja da pozovu čitaoca.
„A koga bi ti da pozovem?
Hajde da pozovemo čitaoca.
Kakvog čitaoca?
-Pa čitaoca ove priče, na primer. Šta mu fali?
Vidiš kako pilji u nas!”(Pavić 2005: 96)
Na ovakav način čitalac postaje ravnopravni član priče i sudeluje u razgovore sa junacima. Ali postavlja se pitanje, da li se
može videti čitalac i da li je pravi čitalac?
Odgovor na ovo pitanje daje sledeći citat iz navedenog teksta:
„Jer čitaoci se ne mogu videti po papirnatim ogledalima iz knjiga, kao što je ovo naše.”(Pavić 2005: 97)
Nakon prisustva čitalaca stižemo do pojavljivanja autora. U razgovoru da čitaocem junaci saznaju, da priča ima i autora.
Sasvim su iznenađeni, jer nisu se nadali tome, da njihova priča ima autora. To im čitalac daje do znanja, na sledeći način:
„Zar naša priča ima pisca? – na šta se svi nasmejaše, a čitalac reče da ima, da ga je video jednom, ili dva puta i čak u nekom
društvu popio s njime kafu…
Je li nešto rekao?
Jeste. Evo kako je to bilo.(Pavić 2005: 99)
Nakon ovih rečenica sledi priča autora, kako mu je izmakla i zapravo pojeo ju je kompjuter i ono što je ostalo autor je nazvao:
„Soba izgubljenih koraka”.
Šesta priča dobila je za naslov „Čaj za dvoje” ili srebroljublje. Reč je o ukradenim minđušama i o razlici ženskog i muškog
sna. Autor daje uputstva kako, da čitamo ovu priču.
„Pisac vam savetuje, dragi čitaoci, da ovu priču ne čitate sredom i nikako pre maja meseca. Takođe, najprikladnije bi bilo da je
pročitate izvečri u krevetu. Razloge ćete sami otkriti. Odmah da vam kažem i to, da u ovoj priči nema junaka, jedini junaci tu
ste vi, njeni čitaoci.”(Pavić 2005: 111)
Tako autor stvara dijalog između teksta i čitaoca.
Poslednja priča u zbirci nosi naslov: „Ogledalo sa rupom” ili zlopamćenje. Junaci ove priče su nazvani prema Puškinu:
Vladimir i Marija. Marija u ovoj priči zapravo ubija autora.
„Pisac misli da je izvan igre i bezbedan u svojoj skamiji, tamo skriven iza svog pera. Ali, nije. Ja sam veliko zlopamtilo, pa ću
se postarati da ga dokrajčim.”(Pavić 2005: 146)
Tako na kraju i autor dobija ono što je zaslužio. I priča se nastavlja u krug kao što je naslikano kod Boša i nikada nema kraja.
Prema Juliji Kristevi svaki tekst se može tumačiti na dva nivoa jedan je horizontalni i povezuje autora i čitaoca teksta, drugi
nivo povezuje tekst da drugim tekstovima, kao u ovom slučaju kod Pavića.
Postojeća pravila dele ova dva nivoa, od ovog zavisi svaki tekst i njegov čitalac.
Pažnju smo posvetili ranijim tekstovima koji su uslovili nastanak sadašnjih tekstova. Nije moguće svoditi, da je autor samo
orkestrator već postojećih diskursa.
Mnoga dela koja karakteriše intertekstualnost, nemaju nikakvu snagu. Razlika postoji između čistog eklekticizma i
posmodernog pristupa intertekstualne isprepletenosti tekstova.
U kojoj meri će autor biti uspešan u oslanjanju na intertekstualne reference zavisi od njegovog talenta.