Fiatal Szlavisták Budapesti Nemzetközi Konferenciája I.

63
Ивана Јањић
Универзитет у Новом Саду, Филозофски факултет
ivana_janjic@yahoo.com
Романски и словенски језици у контакту (цинцарски, македонски,
румунски)
ABSTRACT: The Slavic influences on Romanian are especially noticeable and can be observed at all linguistic levels: vocabulary, pronunciation and
grammar. Slavic-Romanian contact may have been even more intense and intimate than that between Germanic and Western Romance speakers. Romanian's
location in the Balkans has also had a profound effect on its vocabulary and especially its grammar. While most of Romanian grammar is based on Latin, there
are some features that are shared only with other languages of the Balkans and not found in other Romance languages. Romanian also differs from its Western
Romance brethren in preserving the Latin cases and neutral gender; this too is a Slavic influence. Influence of Slavic on Romanian goes beyond the
vocabulary: the grammatical construction used to express psychological and physiological states. Romanian preserves a case system, which has been lost in
other Romance languages.
Keywords: Languages in contact, Romanian, Slavic, Aromanian, influence, Balkan.
Поставља се питање од када се романски елемент јавља на Балкану и колико су романски и словенски народи били
у контакту. Појам романизације, односно словенизације има лингвистичког смисла тј. треба да представимо један
лингвистички процес, период билингвизма. Познато је да је на северу Дунава постојао више векова словенско –
романски билингвизам у том смислу да је масовна употреба романског језика од стране словенског становништва али
и обрнуто. Разумљиво је зашто су балкански Власи тј. Цинцари који су увек говорили словенске језике убацивали у
њих романску граматичку форму. Одличан пример је глаголски систем што је на крају довело до суштинског
преустројавања словенске првобитне коњугације. Посебно за данашњи македонски језик цели системи глаголских
форми и категорија не могу да се објасне без балканско – романског модела. (Голомб 1970:8)
Данас је сасвим немогуће одредити чије је што некада било је, сада нам је заједничко у историји, менталитету и
језику, а да не говоримо о кухињи и фолклору. Ако бисмо били у стању да прихватимо све што смо давали и примали
од народа са којима смо били у контакту стидели би смо се свих остарелих предрасуда. Балканска језичка заједница
била је предмет многих научника, чак и оних са ванбалканских простора. Занемарујући податак да је научницима са
ових прoстора много лакше да прецизније изнесу своје ставове, почетна тачка за даља истраживања не треба да буде
констатација ванбалканаца, иако, скоро увек, свако би навијао на своју страну а заједница неких језика се не даје тако
лако доказати. Међутим, ова језичка заједница јесте много мањих пропорција, много мањег интензитета од осталих
али она, у извесном смислу постоји. (Аndronache 2003: 401)
У историјском развоју македонског, румунског и српског језика дошло је до низа значајних додирних тачака који
су водили ка појави и стабилизацији данашњих норми, они се данас, у потпуној независности и без икаквих
непосредних или посредних реципрочних утицаја, манифестују један као романски а други као словенски језици. Све
оно што сада имају заједничко појавило се и развијало у дугим временским приликама. Контрастивна анализа
народних говора у Македонији и Србији дала би далеко јаснију и потпунију слику ових заједничких црта. Питање је
само шта се подразумева под народним говорима. Ако загазимо у народне македонске говоре ван Вардарске
Македоније, на Егејске, Пиринске и албанске, с једне стране, и на арумунске (аромунске), мегленорумунске и
истрорумунске с друге стране, онда би то била права балканолошка тема. (Томић 2003: 351).
Ово истраживање имало је два основна циља: први је био сагледати карактеристике, а други проучити факторе
који су утицали на формирање поменутих језика. Истраживање је подразумевало мултидисциплинарни приступ јер је
био обухваћен лингвистички, балканолошки, етнолошки, историјски аспект. Подаци до којих смо дошли били су
драгоцени за стицање увида у стање и перспективе поменутих језика тј. њиховог односа. Наравно, о целокупном
материјалу као и основама за даља истраживања овом приликом неће бити речи. За овај прилог интересантнији су
неки садржаји који се тичу језичког аспекта. Проблематика је постављена као балканолошка, где је пажња усмерена на
функционисање македонског, румунског, арумунског (аромунског) и у неким сегментима српског језика. Морам
напоменути да су они, данас, стабилни књижевни језици различитог корена али са изванредно великим структурним
цртама.
Оваква, опширна, свеокупна тема, која обухвата цели српски и македонски језички простор и цели романски
балкански простор може представљати давноочекивану тему заједничког истраживања стручњака. У овом се језичком
простору налази срж балканске језичке заједнице, ту су се столећима претапали језици и културе. Дијахронична и
синхронична свеобухватна студија македонско – српских – романских језичких паралела на нивоу народних говора,
почев од фонетике и фонологије па преко морфологије и синтаксе све до лексика и ономастике, дала би нам праву
слику као и доказе да балкански народи имају заједничку језичку структуру. (Томић 2003: 351)
Вековима су балкански народи говорили, мање или више, све балканске језике а то је најсигурнији начин
реципрочног утицаја. Да се историјске прилике нису измениле последњих сто година, могли бисмо претпоставити да
би се дошло до поларизације и свођења на један или највише два балканска језика. (Аndronache 2003: 402)
Балкански народи и њихови језици су у последњој фази свог историјског развоја, резултат претапања словенског
становништва у несловенско и несловенског становништва у словенско. Наши су језици исте лингвистичке структуре
различитих идиома. Нпр, сада у румунској фонетици нема словенског утицаја, у морфологији, осим словенског
модела грађења сложених бројева и словенског вокатива код неких именица женског рода. Овде је битно споменути да
се румунски књижевни језик ограничава само на дакорумунски а оригинална романска структура румунског језика
може се, без великих тешкоћа, равнати са морфолошком и синтаксичком структуром у македонском језику.
Истовремено, аромунски/цинцарски тежи свом сопственом књижевном језику баш због проблема у стандардизацији