Rijeci i stvari - Monoskop

40
SR ETEN M ARIC
tom e razlog baš sistematska diskurzivnost Fukoove besede.
Danas poetska reč ne izaziva šokove, estetska draž sim ­
bola i m etafora tupi snagu sam oodbrane, A m ožda i zbog
izvesne afiširane zluradosti. I E rih F ro m proglašava sm rt
čoveka, ali m u nalazi konkretne razloge, pa dakle i leka.
Za N ičea je sm rt Boga ipak radosna vest i istorijski događaj:
ne sm rt bogova, već m ožda n jih ovo vaskrsenje, samo
sm rt Boga, sm rt om rznutog hrišćanstva. Kad ovo sasvim
nestane, kad m u les istruli, vratiće se, po zakonu večnog
povratka, doba sam oprevazilaženja novog čoveka, kroz
strave ali i kroz ekstaze, u svetlost i m oć. H ipera ristokra f-
ska utopija, obetovanje za izuzetna, viša bića, je r » pravi
ljudi, to su filosofi, u m etn ici i sveci«, veli N iče, ali ko se
kao čitalac ne oseća višim bićem . I za M arksa je p u t kroz
meandre klasne borbe p u t kroz teške alijenacije, ali sam
p oja m a lijenacije — otuđenja, ukazuje i na m ogućnost autentiziranja
i dem istifikacije, ka sve p u n ijo j svesti; i za
M arksa je sm rt Boga objava preporoda čoveka: »A teizam
je negacija Boga i tom negacijom ateizam postavlja egzistenciju
čoveka.«
N iče o v natčovek p retposta vlja silovitu subjektivnost,
M arksov em ancipovani čovek p rod orn u svest. Svega toga
nema kod Fukoa. Posle s m rti Boga, sm rt čoveka zatvara i
p osled n ji prozor. K od njega n ije reč o isto rijs k im situacijama,
vrem enskim uslovljenostim a, već o k onstataciji vrem
enskoj bezvremenške činjenice, o današnjem naučnom
nalazu dve-tri discipline, koje jedine nešto jo š m ogu da kažu
o čoveku; a one, veli Fuko, nigde ne nalaze tog » fam oznog
čovek a «; u p sih ologiji ga nema, je r je »Lakan pokazao
[ kod n eu rotiča ra] da ono što govori jesu strukture, sistem
jezika, a ne s u b je k t«; i lingvistika dokazuje to isto, i L evi
Strosova etnologija, i Fukoove episteme. P re svake ljudske
egzistencije, p re svake ljudske m isli već p o s to ji jed no znanje,
jedan sistem. »Č ovek u s v o jo j slobodi, u s v o jo j egzisten
ciji i tu je nestao«.
Nestao, ili nikad n ije ni postojao? A ko je ta j »fa m o ­
zni čovek « oduvek ili bar od neolitikum a ono što Fuko kaže,
fik c ija naše m isli, pa ako je ipak vekovim a živeo sa
jed n om im p licitn o m filo z o fijo m »k a o da«, kao da im a suštinu,
biće, dušu, svest, ili kako se to već zvalo, zašto bi
se u n jegovom životu nešto p rom en ilo zato što su dve-tri
h erm etične discipline utvrd ile da je to iluzija? V eć p re Fukoa
su izvesni m udraci g o v o rili o to j ilu z iji što je čovek,