Rijeci i stvari - Monoskop

42
SR ETEN M A R IC
Sam o je sm rt Boga, možda, od juče. A li B og hrišćanski nije
jed in i bog. I m n ogi drugi b ogovi su p re njega um irali. I
najlepši među n jim a : Pan. A. čovek se ipak, nekako, snalazio,
izm išljao druge. H u m anizm i su se takođe sm enjivali
kroz vekove. Istina, i sam Fuko, negde p ri kraju knjige,
sasvim ničeovski, ali neočekivano, o b ja v lju je : »N o v i bogovi,
isti, već nadim aju budući O kean.« N o odm ah dodaje: »č o ­
vek će nestati«. K o ji čovek? Čovek X I X veka? K o bi za n jim
Žalio! A ko ostaje večni, stari čovek, šta se bitno m enja? Ako
nestaje čovek uopšte, kao što tvrde Lakan i ostali, šta će
bogovi bez čoveka? U m ira li bi od dosade, kao što je um irao
jevre js k i bog, sam u tm in i nad bezdanom. Katkad je Fuko
p recizn iji, ali onda su pustoš i tama p otp u n i: »S v i ti zahtevi
ljudske ličnosti, egzistencije, apstraktni su, to jest odsečeni
od naučnog i tehničkog sveta, k o ji je naš stvarni
svet.« L evi Stros m isli sasvim suprotno. N je m u se kosa
diže p ri p om isli na naš »te h n ičk i svet«. JCad bi Fuko zbilja
m islio da uistinu valja lik vid ira ti čoveka i njegove eshatolo
g ije radi »naučnog sveta«, sasvim bi bile opravdane optu ­
žbe koje su neki m ladi oko S artra pod igli p ro tiv njega pa
i p ro tiv L e v i Strosa: da su sa s vojim stru ktu ra lizm om ideolozi
tehnokratije. Šta bi bio inače, ako ne id eologija tehn
okratije, taj svet »z a lju b lje n u sistem « za k o ji je »lju d s k o
srce nešto apstraktno«, svet predat izgradnji sistema, ignorišući
p otpuno »zahteve ljudske lič n o s ti« (F u k o ).
N em a sum nje da F u k o tako što ne želi. A li se im a
utisak da uživa u paradoksu i da je gotov na sve krajnosti
da bi uništio hidru subjektivizm a i humanizma. Zato
što »s v i režim i Istoka i Zapada p ro tu ra ju svoju lošu robu
pod zastavom hum anizm a«, valja od baciti i sam pojam ,
a onda i svaku brigu o čoveku. » P ro b le m i odnosa čoveka i
sveta, p ro b le m stvarnosti, p rob lem u m etn ičkog stvaralaštva
. . . ne zaslužuju da budu teorijs k i p r o b le m i. . . Naš
sistem se apsolutno ne bavi n jim a .«
O dbacivanje hum anizm a i p ojm a čovek određuje i
F u k oovo shvatanje nove literature. V eć su stari form a lis ti
is k lju čili iz razm atranja kategoriju prikazanog sveta. Otud
zanem arivanje sem antičnog sadržaja. K o d Fukoa to se p re t­
vara u odbacivanje smisla uopšte, sm isla kao elem enta kom
u n ik a cije: savremena literatura je odbacila svest, već sa
M a la rm eom ona je isk lju čila iz dela pisca i čitaoca. R eč
ostaje sama da kaže samo sebe. Pisana reč nem a više druge
fu n k cije do da »tre p e ri u sja ju svog bića«. L itera tu ra se