Rijeci i stvari - Monoskop

EG Z IS T E N C IJA L N E OSNOVE STRUKTURALIZM A
»lju d i m ora ju da sarađuju, a li u toku te saradnje d oprinosi
n jihove početne raznolikosti se poistovećuju, a baš ta
raznolikost je i činila n jih ovu saradnju plod nom i nužnom
. . . Čak i kad se sve zbiva pod p risilom , i kad su eksploatisani,
pa rtn eri neizbežno postaju članovi iste zajednice,
a sistem je neprestano guran ka in e rc iji od strane jedne
stvarne sociološke e n tro p ije .«
E n tro p ija je la jtm o tiv L evi S trosove m isli o kulturi.
U fizičk om procesu k o ji nosi kosm os ka m la k oj sm rti, čovek
je aktivan suradnik, » mašina m ožda savršenija od drugih,
koja radi na rasapu p rvob itn og poretka, gu ra ju ći snažno
organizovanu m a teriju ka sve v ećoj in erciji, in e rc iji koja
će jednog dana postati d efinitivna«. Sve tom e služi: naše
nauke — i sam strukturalizam , kao završna faza jednog
razvoja — naše tehnike, naši im p erija lizm i, samo su ubrzanja
fatalnog toka. Š to god čovek radi otkako postoji,
otkako obrađuje p o lja i diže gradove, sve »o s im kad se
p lo d i«, jeste »veselo rastvaranje m ilija rd e stru k tu ra «; civ ilizacija
je »basnoslovno kom pleksan mehanizam . . . čija je
fu n k cija da proizvod i ono što fiziča ri nazivaju e n tro p ijo m «.
N eu m itn om zakonu sve je podložno, u kosm ičkim razmerama
m aterija, u ljudskim i sam duh, kao i njegov nosilac
— govor. S ta v lja ju ći m agičnu m oć reči ne, kao Fuko, u R e­
nesansu, već u sve početke, L evi S tros veli: »U k o lik o su
reči postale stvar svih, u k oliko je n jihova fu n kcija znaka
zamenila n jih ovo svojstvo vrednosti, govor je doprineo, zajedno
sa naučnom civiliza cijom , osirom ašenju opažaja, odu-'
zim anju recim a njih ove afektivne estetske i m agične im ­
plikacije, shem atizovanju m isli«. I reči, upotrebljavane i zloupotrebljavane,
hlape. O tud rezignirani zaključak svih razm
išljanja: »N e a n trop ologijom , već a n tro p o lo g ijo m ’ trebalo
b i nazvati naučnu disciplinu koja se posvetila najvišim
m anifestacijam a tog procesa raspadanja.«
U tom kontekstu, vrem e više n ije samo n e p rija telj
strukture; ono n ije pozitivna, stvaralačka sila, m ed ijum napretka,
kao što tvrde filosofi, već m era um iranja sveta, p rirode,
čoveka. Sm isao vrem ena je kretanje kosmosa ka inerc
iji, zakon en tro p ije je zakon vremena. Otud, možda, kod
Levi Strosa tolika antipatija prem a vremenu, da je čak i
iz svojih teorija o braku izbacio tertia pars, c ilj i smisao
braka — dete. M ožda ne zato što ne bi voleo decu, ali dete
u bezvrem ensku računicu srodničkih splitanja unosi dijalektiku
vremena, i to stvaralačkog. Jedan tum ač veli da