Rijeci i stvari - Monoskop

EG Z IS T E N C IJA L N E OSNOVE S T R U K T U R A LI7MA
43
već p očetk om X I X veka ( ! ) » rekonstruisala u nezavisnom,
teško pristupačnom obliku, zaplevši se u zagonetku svog
rođenja, usmerena na čisti čin p is a n ja . . . ona vraća natrag
jezik gram atike na razgolićenu m oć govorenja, gde susreće
d ivlje biće reči. U trenutku kad govor, kao rasuta reč, postaje
pred m et znanja, ona se p on ovo ja v lja u sasvim supro
tn o m m od alitetu: ću tljiv o , oprezno stavljanje reči na
belinu hartije, gde reč ne m ože im a ti n i zvučnost ni sagovornika,
gde nema šta drugo da kaže do sebe.« N e vid im
da bi se to što veli m oglo odnositi na litera tu ru » p očetkom
X I X veka«, na Balzaka, Stendala, V ik to ra Iga ili Puškina,
č ije reči im a ju zvučnost, traže sagovornika i, kao prave
reči, govore nešto van sebe. Sa svim rem iniscencijam a na
Blanšoa i M alarm eova očajanja, Fuko ovde kao da piše
program za T el Quel, i nudi nam literaturu, dobru ili lošu
svejedno, to uvek zavisi od pisca, svojevrsnu i novu, literaturu
v rlo rafinovanu, iako m ožda jalovu, gde bi pisac,
m a jstor zanata, k oristeći se anonim nom — tako reći rečničkom
— m o ći reči, a li odsutan ličn o iz svog dela, pravio
vešte kom binacije, osta vlja ju ći čitaoca da s n jim a radi
šta m u je volja, da sam od toga p ra vi jezik, polazeći, po
ćudi, od mase litera rn o nesvesnog da bi dosegao do lične
estetske svesti; tu sve što se zbiva zbiva se u h erm etičk im
m onadama čitalaca, a čovek je ili »ra stvoren «, postaje deo
kosm ičke m aterije, ili, ako neće da igra igru, isk lju ču je
sebe, kao Fuko, sa »filo s o fs k im sm ehom «. N ik o ne opšti
n i s kim, smisla nema.
Fukoova poruka je zasada samo negativna, njegova
m isao m u jo š ne nalazi zaključke. »N a m odernom te o rijskom
p o lju danas se ne izm išlja ju sistem i k o ji se ne daju
dokazati«, veli on, i dodaje: »N ik a d nisam prikazao arheo
lo g iju [ te o riju o epistem e — S. M .] kao kakvu nauku, čak
n i kao prve osnove neke buduće nauke.« Š to je tačno, bar
donekle, iako se filo s o f Fuko neprestano poziva na izvesne
nauke. Reči i stvari su, pre svega, kritik a dosadašnjih osnova
svih sistema i beseda starih nauka. K o lik o tu im a nauke
a koliko vizije sveta i apokalipse, drugo je pitanje. Fuko
se poziva na naučnika psihoanalitičara Lakana, čija je parola
»n a tra g F ro jd u «. Ali, da i ne g ovorim o o drugim naučnicim
a čija su m išljen ja sasvim suprotna Lakanovim i
F ukoovim , sam F rojd , i pored sveg svog pesim izm a, ne
daje im za pravo. Za njega svest p o s to ji i on na n ju m nogo
polaže, a nesvesno neurotičara, na kom e F uko i Lakan za­