Almanah o nadzoru sektora bezbednosti 2012 na ... - QKSS

Odgovornost zakonskih bezbednosnih činilaca na Zapadnom Balkanu
skoj i SRJ – sve do smrti Franje Tuđmana, odnosno do izbornog svrgavanja Slobodana
Miloševića 2000. godine – odvijala autonomno. Važna sličnost između njih isticala je
iz činjenica da je u obe zemlje, nakon „Oluje“, odnosno nakon Dejtonskog sporazuma,
usledila cezaristička involucija autoritarnog poretka. Ključna je pak razlika bila
pro izvod činjenice da je Hrvatska izašla iz rata kao pobednik, a da je SRJ bila ratni
gubitnik.
Oružane i bezbednosne formacije Hrvatske su tokom rata stekle veliku moć i ugled,
te su nakon njega imale povlašćen položaj u deobi ratnih dobiti i vlasti. Povrh toga,
ratne zasluge i lojalnost Tuđmanu izuzele su ih iz bilo kakvih, a pogotovo radikalnih,
promena. Obol domobranitelja i državotvoraca ih je, povrh svega, štitio od bilo kakve
odgovornosti za zločine počinjene u ratu. Odatle su, nakon odlaska Tuđmana, bezbednosne
elite, u sadejstvu sa partijama desnice, bile glavna prepreka za radikalnu reformu
sektora bezbednosti. One su, štaviše, predstavljale političku pretnju po svakog
njegovog sledećeg naslednika, pogotovo kada bi se usudio da im značajnije izmeni
stečenu poziciju i/ili da im ograniči moć.
Slobodan Milošević je pak iz ratnog poraza svoje politike stekao, dakako privremeno,
višestruke dobiti. Tokom rata on je sve nasleđene državne aparate sile neopozivo stavio
pod svoju direktnu kontrolu i vlast. Njihovu je lojalnost nakon rata osigurao time
što ih je zaštitio od bilo kakve odgovornosti za poraze, kao i time što je zaključao i
pohranio njihov ratni – zločinački i kriminalni – dosije. To je centralni razlog što su
bezbednosne elite, i ovde u sadejstvu sa partijama desnice, nakon smene Miloševića
bile ne samo ključna prepreka za radikalnu reformu sektora bezbednosti već i glavna
pretnja po vlast i život nosilaca demokratizacije u Srbiji. 203
Almanah o nadzoru sektora bezbednosti na Zapadnom Balkanu
Dodajmo ovome i činjenicu da je Crna Gora u drugoj polovini 90-ih, tokom Miloševićeve
zaokupljenosti Kosovom i očuvanjem svoje vlasti, postavljala temelje za svoju
buduću samostalnost. U tom je cilju Milo Đukanović, između ostalog, mesnu policiju
postepeno pretakao u unutrašnju vojsku, koja je trebalo da odvrati, odnosno da spreči
potencijalnu vojnu intervenciju iz Beograda (Radević i Raičević 2011: 16).
Utoliko se može reći, da Hrvatska, Srbija i Crna Gora stižu tek 2000. godine na reformsku
kotu, na kojoj su se ranije već našle Albanija i Makedonija. Na istu kotu je pristigla
i BiH, nakon što je stavljena pod protektorat tzv. međunarodne zajednice. Njima se
tu kasnije pridružuje i Kosovo, čiji aparati sile nakon 1999. godine bivaju, takođe,
oblikovani pod patronatom spoljašnjih umešača. Time u ovim zemljama, nezavisno
od različitog vremena pristizanja na rečenu kotu, počinje faza normalizacije i stabilizacije,
tokom koje su stvarane pravne, sistemske i političke pretpostavke za reformu
zatečenih aparata državne sile.
203 O tome neporecivo svedoči ubistvo premijera Đinđića (2003) u izvedbi pripadnika tajnoslužbujućih
i kriminalnih formacija.
221