Dokument - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

94dokaz da smo zaštitnici – pa, eto, Čeda bio na Kopaoniku... Znači, ne znam mnogoviše van onoga što znate vi sami. Ne mislim da van toga postoji išta. Kada kažem,ne mislim, ne mogu da tvrdim, jer nisam svedok ičega od toga, da bih to mogao dapotvrdim, kažem vam zbog čega, zato što sam ja bio potpuno, potpuno na suprotnojstrani, mislim, ne od Čede, nego takvih kontakata pa zato meni o tome, o takvimstvarima, nije ni govorio; ali, da se zloupotrebljavaju ti njegovi kontakti, koji su sedešavali, ne samo sada, nego su strahovito zloupotrebljavani i u to vreme, izneo samvam kroz ovaj primer.Nebojša Maraš:Da li je Zoran Ðinđić bio upoznat sa tim kontaktima, da oni postoje?Vladimir Popović:Sa kontaktima Čede Jovanovića o ovima o kojima govorim? Da, kako da ne. Rekaosam vam, iskorišćeno je da Čeda Jovanović bude osoba koja treba [da ima] tu vrstunekih kontakata sa njima, iz dva razloga. Jedan je što je živeo u Surčinu, a i inače,ti su kontakti dolazili preko Dragoljuba. Znači, Zoran je u prvi kontakt sa MiloradomLukovićem neposredno – koliko je tu ljudi bilo uključeno nemam pojma – došaopreko Dragoljuba. Čume je bio neka osoba koja je važila među njima za nekoga koje povezan sa kriminalcima, ko je i sam neki važan lik među njima, da li je šef, niješef, to nikada ne znate, pošto sa svakim od njih, ako ste imali priliku ikada u životuda se sretnete i da popijete piće u kafani, slučajno, oni su se predstavljali kao da suoni najvažniji. Uvek je taj sa kojim se vidite, uvek je on glavni šef nečega, tako danismo mogli da znamo ko je tu važan, ko nije važan, ali je Čume važio za nekog ko jebitan, ko je imao dobre informacije, ko je bio blizak sa ljudima iz vlasti i Zoran je, tosam prošli put takođe objašnjavao, zbog toga što mu je život bio ugrožen od 1993.ili 1994. godine, a posebno 1995, 1996, 1997, 1998, 1999. i 2000. godine, jerje predstavljao praktično, jedinu opasnost za režim Slobodana Miloševića, imaopotrebu i morao da ima kontakte i razgovore i sa ljudima iz te sfere; i to su onenjegove izjave, kada on to lakomisleno kaže, pa mu se posle uzimaju i spočitavajumu se, da “čovek koji želi da se bavi takvim stvarima mora da ima prijatelje i u rajui u paklu”. Upravo to znači to. Šta je Koštunici trebala veza? Pa, ko je Koštunica?Ko bi Koštunicu danas, ko bi njega danas na ulici, da prođe ulicom, ne bi mu nikoprišao, ne bi mu niko ni reč rekao, a pogotovo ne u to vreme. Koštunica je bionajomiljeniji opozicionar Slobodana Miloševića.Setite se bombardovanja i setite se 2000. godine. Nije bilo dana da na Dnevnikunije bila izjava Vojislava Koštunice koja ide pre SPS ili odmah posle SPS i – ko ćesada takvog čoveka da juri? Što bi ga neko jurio? Znači, Zoran je imao te kontakte satakvim ljudima. Ti kontakti su bili takvi da se nije libio da preko nekoga poznanikazakaže ručak u “Verdiju”, da ode kod Dragoljuba, da se nađe sa Čumetom, da gapita: “Je li, šta će biti?...Je li istina ovo?..”. Preko Čumeta je došlo i do tog kontakta5. oktobra sa Miloradom Lukovićem. Tokom dešavanja petog, šestog, sedmog,osmog, devetog, desetog Milorad Luković i ti neki drugi ljudi su bili takoreći, svakogdana tu. Tu, kada kažem tu, mislim na Skupštinu grada, gde smo se nalazili, i to suoni sastanci o kojima smo pričali. Dogovarali se, “kadrovali” i postavljali ljude dokje atmosfera bila takva. Onda se negde tamo već u novembru, kada su raspisani