Dokument - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

otmicama, ni sa krađom automobila i tako dalje. To su bili ljudi koji su bili uplašeni,i drugo, znali su jednu drugu stvar – da ne postoji sila u državi koja njih može dauhapsi ili koja njih može da smeni. Iskoristio je, znači, taj trenutak, vrlo dobroznajući kako funkcioniše sistem i kako funkcioniše vlast, da su Srbiji potrebni heroji,da su Srbiji potrebni idoli, da je Srbiji potreban mit, da, kao što je kapetan Dragansve nas mobilisao 1990. godine da navijamo za “Knindže” i da se radujemo da lije zastava na sto ili dvesta metara iznad tvrđave, tako isto i tada, posle 5.oktobra,bilo je neophodno da taj jedan prevrat koji je prošao bez ijedne kapi krvi, u kome jetaj monstruozni sistem, za koji smo svi verovali da neće uspeti njegovo sklanjanje,nisu uspeli ni Amerikanci da ga sklone, sada ođedanput sklonjen, trebalo je neko dapreuzme tu poziciju herojstva. I on je to vrlo dobro iskoristio. Tu mu je u prilog išlajoš jedna stvar, a to je da je Zoran Ðinđić bio prinuđen da dâ nekoliko izjava koje supotpuno zacementirale tu njegovu priču.Koje su to izjave, i zašto ih je Zoran Ðinđić dao? To su bile izjave da je JSO herojskajedinica, da ne dozvoljava da mu iko dira komandanta i njih, i da, dok je on na vlasti,nikad niko od njih neće otići u Hag. Zašto je to Zoran Ðinđić rekao i da li je to togtrenutka mislio? Zoran Ðinđić je bio osoba koja je, podsećam vas ponovo na to, uprethodnih deset godina najviše od svih ličnosti u javnom, političkom, i uopšte uživotu, bio tema medija ove države. Svako ko se u ovoj državi deset godina bavio nesamo politikom, nego i estradom, i imao priliku da nekad nešto kaže, dokačio je ivređao Zorana Ðinđića. I u tih deset godina stvorena je slika o njemu kao o čovekukoji izdaje ljude koji mu pomažu, koji svoje saradnike vrlo brzo pušta niz vodu, kojije zbog te svoje pragmatičnosti i zbog toga da je spreman da za krajnji cilj uradibilo šta, jedna vrlo loša karakterna osoba – što on, naravno uopšte nije bio – alije stvorena takva slika o njemu. Njemu nije bilo uopšte važno da li neko o njemunešto tako misli ili ne misli. Oni koji ga vole, vole ga. Oni koji ga ne vole, ne volega. I uvek je govorio o tome – meni nije cilj da me voli većina građana, nego da mevećina razume.Pošto je posle 5. oktobra, a vratiću se na tu atmosferu i šta je sve u to vreme rađenoi kako je stvorena ta atmosfera i od strane komandanta JSO i priče o kojima se turadilo. Znači, podsetiću vas na to da posle 5. oktobra, iako je Milošević priznaoizbore, to nije značilo da je u Srbiji mir. Naprotiv. Tenzije su postojale i te tenzije sutrajale, ne samo u narednih tri ili četiri meseca, odnosno do kraja januara 2001.godine kada je Zoran Ðinđić postao predsednik vlade i formirao novu vladu, nego suse nastavile i dalje. Ta vrsta tenzija je značila da je svakodnevno bilo pitanje da li ćeVojska da reaguje, da li će se ova jedinica ustanoviti, da li će neko napasti televizijuili neće? Šta će se desiti ako se pobuni ova jedinica, pa, ne znam, u MUP se ljudikomešaju, pa, ne znam, Vlajko Stojiljković je išamarao ovoga, pa je uradio ovo, paje ovaj ovog... Znači, to je atmosfera gde je najveću odgovornost, najveću i daljeimao Zoran Ðinđić.Vojislav Koštunica je proglašen za predsednika. Postao je predsednik. Otišao jeu kabinet, okružio se ljudima Slobodana Miloševića, koji su bili u toj zgradi, odobezbeđenja do ostalih saradnika po kabinetima. Počeo je da dovodi u svoj kabinetljude kojima je jedina zajednička crta bila mržnja prema Zoranu Ðinđiću, koja jebila ili lična ili je poticala otuda što nisu uspeli da dobiju neke funkcije koje su želelida dobiju. Na primer, savetnik za medije Vojislava Koštunice postao je čovek koji13