Dokument - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

zone iz vremena dok je bio opozicionar, a naročito u vreme kada je postao predsednikVlade. Znam i ko je to uradio i zašto je to uradio, i to ću vam isto ovde reći, ali mije neophodno da pre toga napravim kraći uvod i da podsetim – neću reći ništaspektakularno i novo – ali da podsetim i vas i sve ostale prisutne i javnost, na neštošto je dobro poznato: kako je izgledao politički put Zorana Ðinđića u poslednjihdeset godina; da je on na tom političkom putu koji je prošao, ako se sećamo, biojedini pravi opozicioni političar koji je predstavljao opasnost diktatorskom režimu ukome smo živeli poslednjih 15 godina. I bez obzira na to kako je tumačeno, ili nijetumačeno svi smo svedoci činjenice da je i rušenje režima Slobodana Miloševića,pobeda na izborima, bez obzira na to što je kandidat bio druga ličnost, kao i samapetooktobarska revolucija bila izvedena zahvaljujući tome što ju je sprovodio i uradiočovek koji se zvao Zoran Ðinđić. U diktatorskom režimu u kakvom smo živeli tih 15godina, osobe kakav je bio on, znači, oni koji su predstavljali ozbiljnu opasnosttakvom autoritarnom režimu, bile su ugrožene na svaki način, od fizičke ugroženostido medijskog linča koji je nad njim sprovođen. To se naročito dešavalo nakon 1995.i 1996. godine kada je svima u zemlji, ne samo vlasti nego i javnosti, opoziciji itd.,bilo jasno da jedini ko može, i ako može, ikada da sruši režim Slobodana Miloševića,onda je to Zoran Ðinđić i njegova Demokratska stranka. Zbog toga je ta stranka bilaizložena i najvećem linču i najvećem progonu, pratnji, pretnjama i tako dalje, i takodalje... Zašto kažem 1995–1996? Zato što je tog trenutka Zoran Ðinđić jedini inajopasniji protivnik režima. Za razliku od njega drugi lideri DOS, posebno oni kojiga kasnije optužuju sa vezu sa “mafijom”, u to vreme ili su u kabinetima SlobodanaMiloševića i zajedno s njim u vlasti, ili su, kao kasnije izabrani predsednik, ljudi kojise akademski bave politikom i opozicijom. Zoran Ðinđić je jedini političar, ne jedini,ali glavni motor onih ljudi koji se pojavljuju na ulici, koji se sukobljavaju sa kordonima,koje čekaju maskirane bande sa bejzbol palicama. Svi znamo da su u to vreme todelovi mafije, ali povezani sa državom, koji prebijaju građane, koji mu prete, kojinjemu lično prete, itd. Zašto sve ovo govorim? Govorim zbog toga što je tokom te1996–1997, a naročito 1999. godine kada je Zoran Ðinđić bio proglašen “izdajnikombroj jedan ove države” i čovekom koji je naručio bombardovanje i koji je ustvari“sluga nemačke države” i koji “ovde ima zadatak da se što više štete nanese”, onmorao da ima kontakte sa raznoraznim društvenim slojevima i strukturama. Zbogčega? I zbog ogromne odgovornosti koju je taj čovek imao, a to je – da je biopredsednik najveće opozicione ili jedine opozicione stranke u državi, i da je u istovreme bio čovek koji je bio odgovoran za hiljade i hiljade drugih ljudi koji su za njimmesecima hodali i tukli se sa policijom, pili suzavce, ili mnogi od njih gubili poslove,bili ubijani i tako dalje, i tako dalje. Iz tog perioda i potiču Zoranovi kontakti saodređenim funkcionerima Miloševićeve vlasti, što mu se kasnije na vrlo ružan načinimputiralo. Na primer, susreti sa Jovicom Stanišićem, koji su se desili jedanput ilidvaput za svo to vreme, znači do 5. oktobra, i to na nekim privatnim skupovima. Ilikontakti sa nekim ljudima za koje se kasnije ustanovilo ili utvrdilo da su šefovikriminalnih grupa. Da li je on u to vreme znao da ti ljudi pripadaju sivoj zoni?Naravno da je znao i naravno da se sa njima viđao upravo zbog toga da bi od njihdobio informacije, da bi saznao koji su to razlozi, elementi koji prete ne samo njemulično, jer je on o sebi najmanje vodio računa, nego prete onim ljudima za koje je onosećao odgovornost, pošto je bio njihov predvodnik. I tu dolazimo do 2000. godine