Dokument - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

24predstavljaju njegovu vladu. Pa je onda iz tog dodatnog elementa da, otprilike, kao,sad vi dokazujete: “Nisam, majke mi, rekao Petroviću – nemoj da ga primiš, a tebisam rekao – primi ga”. Onda bi on rekao: “Dobro, hajde, ako to nije toliko važno,postavi ga”.I zbog toga sam ja posle toga pitao, jer mi je to rekao Zoran da pitam, da ne budeposle “nismo rešili Ibarsku, nismo rešili Ćuruviju, jer si nam uvalio Bracanovića.”Onda su oni rekli: “Ne, ne, ne, nema tu problema, imamo mi Beogradski centar, mićemo preko Beogradskog centra to da radimo”.I kao što se svi dobro sećate, nije prošlo ni 15–20 dana posle toga, Rade Markovićje već bio uhapšen i tad počinju problemi na relaciji Jedinica – ta grupa, kako godda se zove, i šta god da je ona, a oni kulminiraju događanjima koja su se posle togadešavali. Mislim da je najveći udarac koji su oni doživeli i, da tako kažem, ne udaracu smislu izdaje, nego otprilike da je bilo potpuno jasno da se tu priča neće moćida završi kao “čiča–Miča i gotova priča”, to je hapšenje Bujoševića, Ilića i rešenjeIbarske magistrale, koje, podsetiću vas, nije rešeno tako što je to neko izmislio, negotako što je ono rešeno policijski, što je utvrđeno, znači, oni su utvrdili, nije utvrdilaneka komisija sa strane, nego ljudi iz državne bezbednosti, njihovo rukovodstvo,utvrdili i našli da je taj kamion korišćen, našli čoveka koji je sve priznao i pokazaogde to vodi. Tada je bilo jasno najvećem broju ljudi, ne kažem svima, ali najvećembroju ljudi, da iza svega što se u Srbiji dešavalo prethodnih deset godina stoje oni.Mislim da je prvooptuženom Ulemeku bilo jasno, da je nama bilo jasno.Od tog trenutka počinje tzv. igra ko će koga tu nadmudriti. On je bio ubeđen da ćeon to uraditi. Vlast je bila ubeđena i Zoran je verovao da će to on uraditi, i od tadase stvari proporcionalno menjaju, u zavisnosti od toga koliko se politika u to mešalai koliko je politika bila u to uključena, jer od tog trenutka, znači, siguran sam da je topostojalo i ranije, ali znam od trenutka hapšenja Radeta Markovića i hapšenja ljudisa Ibarske magistrale da je to bila ta grupa. Pričam to na osnovu onih informacijakoje smo dobijali i ranije, i na osnovu tih kanala koji su dolazili i ranije. Najčešće jeto bilo preko Ljubiše Buhe. Najčešće. Jer, to je bio jedini kanal i jedina veza. Znači,Ljubiša Buha, pa, ili Dragoljubu, pa Dragoljub to nama prenosi ili, u kasnijoj fazi ,Ljubiša Buha meni lično. Sve u stilu da je Zoran potčinjen, da se naziva u njihovimkrugovima “pička”, da je izdajnik, da je smrad, da je Koštunica pravi...Naravno, nije se govorilo da je to zbog Ibarske magistrale i zbog droge, nego,naravno, zbog patriotizma, naravno zbog Haga, naravno zbog Srbije, naravno zbogsvetih grobova junaka koji su ginuli širom Jugoslavije za odbranu Jajca, Drvara,frižidera i ne znam čega. Naravno, naravno da je postojala veza i naravno da je tadsve to krenulo. I mi smo znali da je to tako.Bez obzira na to, on je i dalje do juna te godine, bio komandant Jedinice za specijalneoperacije. Znači, u instituciji vlasti čiji ste vi šef, i kao što i vi morate da se i premaposlednjem saradniku u sudu ophodite i razgovarate na način na koji se to očekujeod nekog ko je šef suda ili predsednik, nije ni važno, to mora da radi i presednikvlade. I to govorim zbog toga što tumačenje da je pobuna “Crvenih beretki” početaknekog sukoba nije tačno. Ja mislim da je to kulminacija nečega što je i na tomsastanku 7. januara bilo jasno svima da se nikad neće završiti tako što se nećesaznati istina, ili što će se, nedaj bože, Zoran praviti lud. Jer, tada je bilo jasno dato neće moći.