Dokument - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

662. O vezi Spasojevića i UlemekaMilan Radovanović:Interesuje me da li svedok nešto zna o tome, od kada se i pod kojim okolnostimaupoznaju Dušan Spasojević i okrivljeni Ulemek, i šta je to što ih na neki načinvezuje?Vladimir Popović:Ne znam tačno kada su se oni upoznali. Ne znam šta je bio povod i ko ih je uopšteupoznao. Znam da ih vezuje preuzimanje podzemlja Beograda. Sigurno se nisu spojilini u biblioteci, ni u pozorištu, našli su se na ulici gde su i jedan i drugi pripadali.Naravno, Dušan Spasojević je tada verovatno bio smešan, sitan, nebitan šraf u tommehanizmu. Milorad Luković, čovek sa važnom i bitnom reputacijom, pogotovo štoje on na tom svom imidžu već uveliko radio. Pretpostavljam, na osnovu onoga štosam imao prilike i da pročitam i da čujem, i na osnovu izjava koje je prvooptuženidavao kada su se upoznali, njihovo poznanstvo se vezuje za onaj period neposrednopre sklanjanja sa scene Arkana, kao čoveka broj jedan koji je vladao Srbijom posleratišta. Sećate se svi, ili ako se neko ne seća, podsetiću vas, da je po potpisivanjuDejtonskog mira i završetka rata na prostorima bivše Jugoslavije i proglašenjaMiloševića mirotvorcem, došlo do povlačenja svih parajedinica sa teritorije, Bosnenazad u Srbiju, da je to bio problem vlastima u jednom trenutku – šta sa tim ljudimada rade koji, su navikli prethodnih 6 – 7 godina uglavnom da žive tako kako suživeli, da ratuju, da pucaju, da ubijaju, da pljačkaju. Neprikosnoveni gospodar tihljudi bio je pokojni zamenik ministra policije Radovan Stojičić, zato što je on bioneposredni komandant tim ljudima, pa čak i tim parajedinicama. Svi ljudi koji subili uz njega, naravno, Arkan i svi ostali, bili su Badžino krilo. To nije bilo po voljiSlužbe državne bezbednosti, Jovici Stanišiću, Frenkiju Simatoviću i svima koji susprovodili praktično sve te akcije u tom ratu, ali su ih radili tajno u tom, da takokažem, operativnom delu, pa im nije odgovaralo što će apsolutnu i jedinu vlast imatiBadža. Uspeli su da objasne i Miloševiću da to nije dobro ni za državu, ni za sistem,ni za politiku, a ni za “biznis” koji je nastavljen, znači, mislim na kriminal, odnosnošverc – to se tada nije zvalo kriminalom, to je bila takozvana “trgovina”, državnatrgovina koja je u uslovima sankcija, “nepravedno zavedenih”, državu naterala da sena neki način brani, kako da popuni svoje budžete i onda je koristila mehanizam:da smo praktično mi pod sankcijama, ali da pod sankcijama nije Republika SrpskaKrajina ili Bosna, i da je kroz Srbiju moguć tranzit robe koja dolazi iz inostranstva:cigareta, nafte, alkohola, da to, ustvari, ne ide u Srbiju, nego ide u Vukovar ili BeliManastir, ili već gde u Bosnu i to su ljudi iz Unprofora propuštali, a ustvari, ta seroba zadržavala u Srbiji.Tada dolazi do raslojavanja na tom tržištu, ko će na tim poslovima da radi i da li seposlovi oduzimaju Crnoj Gori, da li to počinje da bude posao političkih stranaka, štoje ranije bio posao države i državnih institucija. I u tim okolnostima, Jovica Stanišićubeđuje Slobodana Miloševića da je dobro da se formira još jedna jedinica koja ćebiti pandan toj Badžinoj jedinici (SAJ) i sa tim specijalcima, i da je to uvek dobro, danije zgodno da postoje samo jedni. Osniva se ta Jedinica za specijalne operacije kojaje, ustvari, bila nastavak te jedinice, mada zbog toga što zvanično nismo učestvovali