Dokument - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

ežim, taj nakaradni sistem koji je u međuvremenu stvoren – povezanost države imafije – da će vrlo lako u tom događanju stotine ljudi biti ubijeno i da će odgovornostza to, naravno, pasti na lidere opozicije, a kada kažemo – lidere opozicije, onda naonoga ko je i vođa toga, jer bi svi ostali rekli, normalno – pa, mi smo bili tu, ali nismoznali šta se sprema i tako dalje. Zbog svega toga dolazi do tog susreta i tog kontakta,da li je bio 4. ili 5. oktobar, ne znam, to uopšte nije ni bitno, između Zorana Ðinđićai komandanta JSO. Zbog čega do njega dolazi? Iz vrlo jednostavnog razloga. To jebila glavna opasnost i glavna pretnja eventualnom izazivanju krvoprolića nabeogradskim ulicama. I do tog kontakta dolazi, ne znam tačno, to ne mogu datvrdim, ali znam da je posrednik u tome bio Dragoljub Marković, jer je DragoljubMarković poznavao Ljubišu Buhu Čumeta i to je bila jedina, da tako kažem, posrednaveza i kontakt Zorana Ðinđića sa nekim ljudima iz nekog podzemlja, te kategorije ite vrste. Mada je tokom perioda opozicione borbe i terora, koje je morao da preživiza vreme vladavine Slobodana Miloševića, mislim naročito na godine od 1995. do2000, imao i neke druge kontakte. Podsetiću vas i na to da su ljudi koji su bilinjegovo obezbeđenje, bili ljudi koji su u mladosti bili sa one strane zakona. Ali, lideropozicione stranke, proganjana ličnost u Srbiji s kojom je bilo kužno rukovati se, nijemogao da nađe ljude, akademike, koji bi ga čuvali. Ili da nađe ljude koji suprofesionalni, školovani, časni oficiri bezbednosti i baš eto, žele da rade u obezbeđenjuZorana Ðinđića i da onda sa njim idu svako veče ili svako drugo veče, da ih tučepolicija pendrecima i da ih hapse, i tako dalje, i tako dalje... Ali te vrste kontakatapripadnika njegovog obezbeđenja činili su korpus nekih posrednih saznanja o tomešta se dešava u beogradskom podzemlju, šta se u beogradskom podzemlju priča,ko je s kim povezan, ko je s kim u kakvim odnosima, i tako dalje. Taj kontakt i tajsastanak je sastanak na koji Zoran Ðinđić, uz veliki rizik, pristaje da ide. Zašto uzveliki rizik? Pa zato što nije bilo jasno da li će to biti sastanak na kome će se stvarnonešto dogovoriti ili će to biti sastanak na kome će se možda desiti da Zoran Ðinđićbude i ubijen, i da se posle toga to predstavi kao, eto, ko zna šta se desilo ili se nijedesilo. Dragoljub je dao tu neke garancije. Taj sastanak je svima već dovoljno dobropoznat. To je sastanak gde je otprilike dogovoreno, ako je bio 4, pošto ja ne znamda li je bio 4. ili 5, to se ne sećam. Ako je bio 4, onda je dogovoreno da neće bitikrvoprolića, ali, ako je bio 5, kao što sam čuo da se pominje da je bio 5, onda je toverovatno sastanak na kome je dogovoreno – OK, dobro, vi ste pobedili, vas je narodizabrao, evo, mi jesmo opasni, ali da znaš neće tu biti nikakvih daljih problema naulici. Ja lično mislim da je do tog razgovora i kontakata došlo na predlog JSO imislim da je razlog za taj kontakt dogovor koji je napravljen u vrhu državnebezbednosti. Kad kažem – mislim, ne zato što mi se tako čini, nego zato što samkasnije imao prilike da od puno ljudi čujem da je već posle 24. septembra bilo jasnoda Milošević neće ostati predsednik i da je samo pitanje kako će se iz toga izvućioni na koje Milošević računa da će se na njih osloniti, i da će uz njihovu pomoćuspeti da narodnu volju, ne samo pokrade, nego da, ako treba, i terorom i silomostane na vlasti. Taj problem je najočiglednije i najjasnije bio vidljiv u vrhu državnebezbednosti. I najveći problem koji je postojao, postojao je upravo u toj instituciji,jer su znali da, ako se desi da Milošević ode i da “ovi” dođu na vlast, i počne da seotvara ta mračna kutija u kojoj se sve dešavalo poslednjih deset godina, da je tokatastrofa ne samo za njih pojedinačno, ne samo zbog toga što će se otkriti ko je11