Dokument - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

20ko sada treba da se pravda i da kaže: “Verujte mi, nisam ja prodavao cigarete saSlobodanom Miloševićem, kakve ja imam veze sa Markom, sa čovekom koji jedavao, ne znam, tri miliona da se Zoran Ðinđić ubije”. Prema tome, to je bio dodatnielement zbog čega Zoran Ðinđić nije imao potrebu, što mu se kasnije zamera, ili štomu neki savesni “kritičari” zameraju. Na primer: “Zašto se nije distancirao, ako je toveć znao”. Zašto nije javno izašao i rekao: “Ej, pa nisam ja prodavao drogu”, ili – “Panisam ja šef organizovane grupe za krađu kola”. Zato što je smatrao da za to nemapotrebe. To je, znači, pitanje njegove ličnosti. To je pitanje zrelosti jednog društvau kome živite. Da li treba da se dokazuje da ja, na primer, nemam krila i, ako meneko optužuje da imam krila, da ja sada moram da se svlačim i pokazujem da ihnemam na leđima. Valjda ne. Ali, nažalost, živimo u državi gde, i kada bih to uradio,neko bi rekao: “Ma da, ali skinuo ih je za suđenje, inače ih ima”. Nažalost, kažem,nažalost, Zoran Ðinđić se nije bavio takvim stvarima i, drugo, Zorana Ðinđića, kaopredsednika vlade, interesovalo je ono što treba da radi predsednik vlade, a to jeda se bavi svim ministarstvima, ali pre svega ekonomijom. I svi smo svedoci daje prva godina njegove vladavine bila godina vladavine čoveka koji se bavio timekako da oporavi onu raspalu ekonomiju, jer je znao da je to suština razvoja jednedržave. Tačno je, hipoteka koju ste nasledili, kriminal i ubistva, i tako dalje, takođeje nešto što mora da se raščisti, ali je za to imao ministra policije, za to je imaošefa bezbednosti, imao je novog ministra pravde, imao je nove tužioce, nove sudije iočekivao je – nažalost očekivao je – da će se to sprovoditi na način na koji treba dase sprovodi. Kada je posle prve godine uvideo da to, nažalost u Srbiji nije moguće,onda je na konferenciji za štampu u decembru 2001. godine, kada je pravio analizusvoje vladavine od godinu dana i najavio politiku vlade za sledeću godinu, rekao daje prva godina bila posvećena ekonomiji, i da je, možda, pogrešio zbog toga što senije malo više bavio policijom i kriminalom. I 2002. godinu je na toj konferencijinajavio kao godinu borbe protiv organizovanog kriminala.U toj prvoj fazi, tih, da tako kažem, kontakata i tog saznanja da mu se imezloupotrebljava, verovao je da će sve to doći na svoje mesto. Govorim, posle togsastanka 7. januara, on je taj sastanak održao više zbog toga da bi sebi umirio savesti da bi rekao: “Ej, rekao sam vam šta sam vam rekao”. To je inače bio način njegovekomunikacije i sa njegovim najbližim saradnicima, ne samo sa ljudima kakvi su bilinjih dvojica koje je pre toga video nekoliko puta. Znači, sa ljudima sa kojima je biosaradnik pet ili deset godina, mogli ste da budete potpredsednik njegove stranke, daste osnivač njegove stranke, i da on kaže: “Hej, to će biti tako i tako, ako si spremanna to, jesi, ako nisi, nemoj da bude posle – Zoran je ovakav, Zoran je onakav”.Očekivao je da će se formiranjem nove uprave policije, nove državne bezbednosti,to rešavati, verovao je da će to ići mnogo lakše nego što je išlo, uz onu ogromnupodršku javnosti, javnog mnjenja, koja je tada postojala prema liderima DOS. Neprema njima pojedinačno, nego prema toj politici i prema potrebi da se sazna šta sedešavalo prethodnih, ne znam, 10 ili 15 godina.Umirio je savest tim razgovorom i onda je samo tražio i čekao da vidi način nakoji će se ti novi ljudi koji budu postavljeni, obračunati sa njima i ako nastave toda rade, on je svoju savest umirio. Tada dolazi do formiranja nove Službe državnebezbednosti. Komandantu za specijalne operacije, kao i Jovici Stanišiću, s kojimsam ja u to vreme održavao kontakte i viđao se, bilo je veoma stalo ko će biti ti ljudi.