Dokument - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

40Razgovor koji su vodili više nije bio na temu Hrvatska i tako dalje, nešto je bilo okoKesnera, kao, ovaj je objašnjavao Ulemeku da Kesner laže, i tako dalje. Zvonio jeČurčić, on, doduše, mislim da nije znao jer se iznenadio. Tačno, nije znao, ovaj jerekao: “Pozvaće te moji”. I kada je došao Čurćić, iznenadio se i rekao: “Hej, otkudti”? I otišli su.Ovo govorim zbog toga što je on u toj svojoj lažljivoj izjavi, za koju znam da je nijesam sastavio i napisao, nego su mu dali da je kao takvu potpiše, rekao da kada jebio u mom stanu sa Zoranom Ðinđićem, da je Zoran Ðinđić otišao, a onda, kadasmo mi ostali sami, on i ja smo se dogovarali oko prodaje droge. On i ja prvo nismobili sami, tu je bio Stanko Subotić sve vreme i postoji, rekao sam, 20 svedoka kojisu bili ispred vrata i na mom spratu i znaju tačno kada je ušao, kada je izašao i takodalje i tako dalje. Znači, to što Zoran Ðinđić nije živ, ne znači da ne postoji još nekoko je bio prisutan tom razgovoru i govorim zbog tih manipulacija i to iznosim kao jošjedan primer toga kako se on uhvati za nešto što je tačno.Tačno je da je došao kod mene u stan i tačno je da je bio kod mene u stanu i tačnoje da je Zoran otišao pre nego njega, rekao sam iz kog razloga, jer nije imao koda ga vozi, jer ga je dovezao vozač Zorana Ðinđića i onda iskoristi tako nešto dabi tu ugradio neku laž i sad u javnosti je jedino važno: “A je li bio Legija kod tebeu stanu”? Ja, znači, mogu da lažem, da kažem “nije” ili da kažem istinu, “jeste”.Ako kažem “jeste”, u Srbiji – pa to je dovoljno. Kraj. Ovim ljudima koji sede ovdeništa drugo ne treba. Naslovna strana novina je – priznao je da je bio u njegovomstanu. Znači, ta vrsta manipulacija koju je on sprovodio uz pomoć svojih savetnika,uz pomoć svojih “nezavisnih” stručnjaka, uz pomoć političara, uz pomoć novinarai medija, jeste nešto što je posle pobune “Crvenih beretki”, u periodu do ubistvaZorana Ðinđića, direktno sprovođeno od strane Jedinice za specijalne operacije idirektno od Milorada Ulemeka i Dušana Spasojevića, kroz kupovinu medija, krozkontakte sa novinarima, i tako dalje.To je sve sto se tiče viđanja, odnosa, kontakata posle pobune “Crvenih beretki”između mene, Ulemeka i Zorana Ðinđića. Ne mogu da tvrdim, znači, ne moguda tvrdim sada, jer ja to ne znam, mislim da se posle toga Zorana Ðinđić sa njimviše nikada nije video, zato što se vrlo brzo posle toga desio pokušaj atentata naLjubišu Buhu i, nekoliko dana posle toga, moj sastanak sa Ljubišom Buhom kadami je Ljubiša Buha ispričao sve ono što se kasnije pojavilo i u obliku razgovora saspecijalnim tužiocem, o svim kriminalnim radnjama i svemu onome što se dešavaloi o onome što on zna. Ja sam to, naravno, istog dana preneo i Zoranu Ðinđiću iljudima iz policije, i siguran sam, znači, jedino ako se u tom periodu, u periodu odtog poslednjeg viđenja u mom stanu do, recimo, tog događaja sa Ljubišom Buhom,ja ne verujem da je tu prošlo mesec dana, ako su se nekad čuli ili videli, ali samsiguran da se posle toga više nisu nikada videli.Pokušavao je, naročito u poslednja 3 ili 4 meseca, kako se približavalo i kako sezatvarao obruč oko njih, koji se steže od maja 2002. godine, vratiću se za nekolikominuta i na to, kada je konkretno pokušao mnogo puta da stupi u kontakt saZoranom. Ne znam šta ga je sprečavalo da to uradi direktno telefonom, jer mu nijebio nikakav problem da sazna mobilni telefon Zorana Ðinđića, a i Zoran Ðinđić je biočovek koji se javljao na mobilni telefon, nije bio od onih koji mora da prepozna broj.Javljao se, ko god da ga zove i zato je često menjao brojeve, mada u kasnijoj fazi