Dokument - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

46korumpirano pravosuđe, to se tačno zna koji je taj deo koji je korumpiran, onajvrh, oni koji donose odluke, sudska veća ili, ne znam, načelnici odeljenja. Nisukorumpirani operativci, nisu Službenici. Oni su ljudi koji rade taj svoj posao, međunjima ima ljudi koji savršeno dobro taj svoj posao rade, koji se groze kriminala višenego mi, ali jednostavno znaju da ne mogu da izginu, šta mogu sami. Imao je prilikeda se uveri u praksi da su stotine ljudi koji su nešto pokušavali najureni, dobili otkazi tako dalje. Znači, dobijali smo informacije, tada, tokom cele te 2002. godine, daje ta veza između te grupe i Koštuničinog kabineta, koja je i dalje funkcionisala idalje postojala, posebno vojne Službe bezbednosti, više nego aktivna. Znači, ne usmislu oni se viđaju, kao što bi rekao predsednik, prirodno je da šef vojne Službevidi sa šefom organizovanog kriminala ili vođom bande, jer je to u opisu njegovogposla. Nije se on video sa njim, niti je sa njim razgovarao. Pretpostavljam da će bitipitanje o tome, odakle, od koga smo sve to dobijali, ja ću to, kada mi ta pitanja budupostavljena odgovoriti i reći.Jedan od dokaza, znači, čak i materijalni dokaz koji postoji, čuo sam da ga jepomenuo Čedomir Jovanović, ali ja sam ga dobio i ja sam ga predao policiji, je imagnetofonska traka snimljenog razgovora između Nebojše Pavkovića, PredragaPopovića, glavnog urednika Nacionala, Gorana Bojića pobratima Nebojše Pavkovićaiz Republike Srpske iz Banjaluke i ortaka Jovice Petkovića, formalnog flasnika listaNacional, mada je vlasnik lista “Nacional” bio Momo Mandić; magnetofonska trakakoju je Nebojša Pavković snimao tajno, sa Popovićem, na čiji sastanak je otišao uzposredovanje tog Gorana Bojića zbog toga što su u vreme Koštuničine predsedničkekampanje svakodnevno u listu Nacional izlazila pisma Ljilje Buhe i svi smo mi, pai Pavković, optuživani da štitimo Čumeta, jer sa Čumetom, već u to vreme uvelikopočela ta koordinacija i saradnja oni su znali, sa UBPOK. Znali su da Čume dolazina razgovore, da se vode razgovori. Znali su da ja posredujem, znali su da državato priprema.Doduše ti razgovori su u to vreme bili neuspešni, jer to nije bilo dovoljno za bilokakav sudski spor, to što je Buha govorio, ali nezavisno od toga, svi se sećamo daje jesen 2002. godine Srbiju obeležila supruga Ljubiše Buhe i njena pisma, da jepredsednik Jugoslavije uz nagovor svojih savetnika, na osnovu jednog od dopisakoji mu je Ljiljana Buha poslala, Okružnom tužilaštvu poslao dopis, potpisan odstrane savetnika za bezbednost Bulatovića i Gradimira Nalića, kao advokata, da sepokrene istraga o navodima da je Zoran Ðinđić planirao da ubije Vojislava Koštunicuu dogovoru sa Buhom, kod Dragoljuba u stanu, a svedok toga je Ljilja Buha. Znači,do tog nivoa je to išlo i ako bi neko rekao “pa to nema veze, to nije važno i takodalje”, odgovorio bi da je to jako važno, zato što je Ljilja Buha bila oslonac kampanjeVojislava Koštunice i zato što Ljilja Buha nije slučajno “pala s neba” VojislavuKoštunici, pa se on, kao političar, uhvatio i rekao: “Ovo mi je sada super, sadaću ovo da iskoristim da ga uništim”, nego što je kampanja bazirana na nečemušo je trebalo da se izmisli; onda je Ljila Buha pronađena od strane bande DušanaSpasojevića koji se u međuvremenu počeo da bavi politikom.Kako se bavio politikom? Pa, tako što je bacao bombu u predsedništvo DSS, ili štoje palio auto Vuksanoviću koji je, kao i DSS protivnik Zorana Ðinđića i tako dalje,sve vreme organizvao sastanke i skupljao oko sebe političare. Naravno, Ulemekje bio siva eminencija i on je bio jedini u bandi koji je umeo da koristi izraze tipa