Dokument - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

56dođe. Tu su ulazili, izlazili, Karleuša i, ne znam, Mile Novaković, Milan Obradović,Boro Banjac, i tako dalje. To je trajalo nekoliko sati.Stigli su telefonski listinzi razgovora Dejana Milenkovića iz kojih se videlo, tačnopo vremenu kada je Zoran napustio kuću da je dobijao, ili prazne SMS poruke, nemogu sada da se setim, da li su to bili prazne SMS poruke, ili samo pozivi, jednomzazvoni telefon, pa se isključi. Prvi put, kada je Zoran Ðinđić izašao iz kuće, drugiput kada je došao na Gazelu i neposredno, treći put, pre nego što je to bilo kod tehale “Limes”. To je, znači, bio jedini, tog trenutka, materijalni dokaz, ali, znate šta,kolona pod pratnjom, predsednik Vlade, čovek koji pripada tim ljudima u nekomrazdrndanom kamionu, na način na koji je to uradio; tačno je, niste znali način, nikotada nije imao ideju da tu neki ljudi čekaju sa strane i da će pucati iz snajpera iliručnih bacača i tako dalje, ali dovoljno da možete to da okarakterišete kao pokušajatentata.Onda se pojavio Siniša Simić, i on je onako tu nešto bio zatečen. Onda je on tu neštomudrovao, pa je gledao, i onda je počelo ono klasično izvlačenje. Onda on nekogazove telefonom od svojih, onda oni kažu: “Pa, mi nemamo još nigde nikakvu izjavuda je to tako”. Zašto nemaju? Zato što je deo obezbeđenja Zorana Ðinđića otišao saZoranom u Banjaluku. Jedan deo je tu, a ti još nisu došli u gradsku policiju, nisu daliizjavu, mora da se da..., mislim, možda ja sad nešto grešim, ali grešim zbog togašto se u tu pravnu problematiku ne razumem, ali, otprilike, mora da postoji nekaizjava nekoga ko će to da kaže da bi onda na osnovu toga policija mogla tužiocu daje preda, a onda tužilac može, ne znam šta, da odredi pritvor, ili već tako nešto, ilida to kvalifikuje kao to delo. I onda sam ja posredno bio tu, između zvanja vozačaZorana Ðinđića koji je jedini ostao u Beogradu, pošto je šef obezbeđenja tada bioVeruović, koji je bio sa Zoranom u Banjaluci. Ja ove druge ljude nisam znao. Mislim,znao sam ih iz viđenja, ali nikoga nisam znao po imenu, niti njihove telefone, nitibilo šta, i pokušavao sam preko njega, a to je radio i Zoran Janjušević i NenadMilić, da ih nateramo da odu u beogradsku policiju da daju te izjave što pre, da bise ta procedura pokrenula. Jer, bilo nam je jasno, to je pitanje trenutka, ovi hoće daokarakterišu to kao saobraćajni prekršaj i da ga zbog toga puste na slobodu, a mismo hteli da, naravno, to bude ono što i jeste bilo, pogotovo što to nisu bili samoprazni ti SMS–ovi, bilo je, imali smo već da je odmah posle toga zvao Vukojevića,da se javio u Šilerovu, da je kontaktirao Šilerovu, da su mu ovi, ne znam već štajavili, i tako dalje, to se verovatno iz istrage zna, da se ne desi da tu napravim nekugrešku, pa da me neko za to hvata kao važno. Ali, bila nam je, znači, potpuno jasnata koordinacija i veza Dejan Milenković – Šilerova.Šilerova, koja je već mesecima nešto što znamo da je pitanje dana kad sa njima inačin na koji treba da se obračunamo, kao što sam rekao. Simić se tu lomio, nisuimali izjavu, vozač Bijelić mi je rekao u jednom trenutku da ne može, nažalost, daode, jer je čekao da mu se istovari nameštaj. Ovi drugi nisu smeli da odu dok nedobiju potvrdu od Veruovića iz Banja Luke. Veruovićev brat je rekao: “Nema ništadok svi ne dođemo, mi ćemo da dođemo”. Oni tvrde da su to radili zbog toga što sumislili i verovali da je beogradska policija na protivničkoj strani, da rade protiv njih,nisu im ništa verovali, i tako dalje.Uglavnom, nije postojao taj neki materijalni element, ali je jednog trenutka biloprelomljeno da se to ipak okarakteriše i onda je to Simić nevoljno, ali ipak prihvatio.