Dokument - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

52pregovore sa predsednikom vlade dr Zoranom Ðinđićem, u kontekstu toga da mu semože nešto desiti. I, da li je bilo poruka te vrste, da li su to bile neke preteće poruke,da li su to preko posrednika,ako znate na koji način i ko su bili, da li su upućivanepretnje njemu ugrožavajući njegov život ili je to tumačenje slučaja hale “Limes” biloda je to demonstracija pretnje i kao upozorenje da mora da se vidi sa njim?Vladimir Popović:Ne. Nikada to nije bila pretnja i ja sam to nekoliko puta ovde rekao. Jedna odosobina, pored inteligencije koju ta osoba ima, bez obzira na zločinački um, aliinteligencija je nesporna, njegova glavna osobina je manipulacija i on je čovek kojije manipulator. On je, znači, uvek je to otprilike u stilu “Biće ti žao ako se nevidimo, treba da se vidimo za tvoje dobro”. Nikada oni vama ne kažu “Hej, kao,ubiće te Pera, pa treba da se vidimo da ti ja kažem i pomognem”, jer vi ste ipakpredsednik vlade. E, sada, pošto ste predsednik vlade, vi možete da kazete: “Akoimaš neka saznanja da mi nešto preti, pa izvoli, idi kod ministra policije, idi u prvupolicijsku stanicu pa prijavi”. Zašto to uvek mora da bude kod ministra policije ilikod načelnika, ali to je deo mentaliteta ovog naroda, gde se uvek traži predsedniksuda, uvek se traži načelnik bolnice da bi vam pogledao to što vam je izašlo nauvetu, ne lekar, uvek je to tako i to je taj jedan kliše u Srbiji koji vam i nije čudanšto je takav. Znači objašnjavam to zašto vam nije čudno što neko pokušava da savama stupi u kontakt.Nama je bilo jasno zašto on hoće kontakt, ali nikad on nije rekao: “Taj kontakthoću zbog toga što, ej, spremamo se da te ubijemo, pa hajde da se dogovorimo,” ili“Sprema se da te ubije neko drugi”. Znam da je konkretno, neposredno, znači, neznam da li je to bio januar ili februar, uvek su to neke priče koje su otprilike važneza državu, dobre za Zorana, politički. Poslednja priča koju je pokušavao, mislim daje to čak bilo preko Veruovića, ili drugog nekog od telohranitelja Zoranovih, ali znamda je došla ta priča i do Nenada Milića, o nekom zlatu, milionima, koji se nalazeu Kotoru. Možda sada je verovatno nešto grešim, ali znam da je otprilike – tu jenešto, neki irački dinari, za vreme sankcija, Irak, sto milijardi, miliona, pa tu nekozlato, pa ti irački dinari nisu važili, pa je to zamenjeno, pa tu Vojska nešto, uvekono protivnička strana za koju znate da su vaši protivnici, oni to nešto drže tamosakriveno u Kotoru, ali on zna, on to može da pomogne, ali to, ako se sazna.., neznam šta je bila poenta konkretno. Da li je on to nudio “Evo, to možeš ti, Zorane,da uzmeš, pa sad s tim parama da pomogneš mala preduzeća”. To je način na kojion nudi neke informacije. Ili, kada je, recimo, bilo hapšenje Šešelja. Ne mogu da sesetim tačno kome je to rekao, da li je to rekao Zoranu Janjuševiću ili je rekao nekomedrugome, ali znam da je otprilike rekao, mislim da sam čak bio i prisutan, mislim.Zašto kažem – mislim, zato što mi je to toliko ostalo u sećanju da čak čujem tajnjegov tonalitet kada to priča, on je rekao: “Slušaj, hajde da uradimo akciju, znamda Šešelj drži četrdeset ili šezdeset miliona maraka u nekom stanu u Šumicama kodsestre. To ja znam zato što su mu ovi moji menjali kada je bilo marke – u euro, pa onbio u panici da mu ne propadne”. Čak se to i po novinama posle pojavljivalo. Znači,on je bio taj koji je to, kao, predlagao, ne znam, šta da se... kao, upadne policija, pato je super, kao “Zamisli otkrijemo sada, kažemo kakav je Šešelj političar koji imatoliko miliona, znači lopov je i on. Odmah će da propadne Radikalna stranka, to je