Dokument - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

12ubio Stambolića, itd, nego što će se otkriti da tu nikakvog patriotizma nije bilo uprethodnih deset godina, nego da je tih prethodnih deset godina bilo deset godinapljačke. A da ta jedinica koja sebe naziva herojskom, i ti njihovi komandanti kojisebe nazivaju herojima, da to nisu nikakvi heroji. Ima među njima ljudi koji suzloupotrebljeni i manipulisani, jer im je pobijena familija i porodica negde po nekimbrdima Bosne i Hrvatske, pa su oni u rat stvarno otišli sa namerom da se bore i daratuju sa protivnicima, a da u suštini rukovodstvo i oni koji su te jedinice stvarali,stvarali su ih samo iz razloga “ekonomije”, da bi trgovali sa Krajinom, da bi švercovalicigarete, naftu, benzin, što su uglavnom i radili prethodnih deset godina.Tog trenutka se u vrhu državne bezbednosti donosi odluka da se ide na “ove nove”. Tinovi su bili Vojislav Koštunica i Zoran Ðinđić. I jedan deo vrha državne bezbednosti,oličen u Radetu Markoviću i njegovim saradnicima ide ka prijateljima, saradnicimaVojislava Koštunice, a Legija ide ka Zoranu Ðinđiću.Tako dolazi do 5. oktobra, dolazi do te čuvene priče da je JSO spasla pokolj uBeogradu, što nije tačno. Odnosno, delimično je tačno. Nije tačno, jer to što nijedošlo do krvoprolića u Beogradu, nije došlo zato što je bilo strašno puno ljudi izato što ubijenih 50 ili 100 ne bi značilo ništa, jer šta bi posle toga mogla da radii ta jedinica, i SAJ i bilo ko drugi. Nije došlo zbog toga što su zajedno otkazaliposlušnost, u isto vreme, i SAJ i JSO, u Aberdarevoj ulici gde su bili parkirani, akomandanti su otkazali zato što su ljudi – njihovi vojnici koji su bili tu, rekli da nećeda pucaju u narod. Onda je od toga stvorena priča, vrlo brzo je stvorena priča zatošto je bilo potrebno da se stvori mit, da iza toga stoji čojstvo i junaštvo JSO. SAJ višeniko nije pominjao. Milorad Luković, prvooptuženi u ovom predmetu, komandantJedinice za specijalne operacije, jeste čovek koji je u prethodnih, ne znam koliko,desetak godina uspeo da od telohranitelja, znači, još jedna stvar koja je važna dase zna – nije on iz Legije stranaca došao u Beograd zato što je bio veliki Srbini heroj spreman da ide u rat, već je došao zato što je iz Legije pobegao ili ju jenapustio, i pre nego što je otišao na ratište. Ovde u Beogradu bio je godinu i po danatelohranitelj. Obezbeđivao je izložbe ili aukcijske prodaje, i bio je dugo vremena ličnitelohranitelj Vanje Bokana, pokojnog trgovca cigaretama. Preko veza i kontakata saArkanom kasnije, godinu i nešto dana posle toga, otišao je na ratište. Uspeo je utih deset godina, jer je vrlo inteligentan, da vrlo dobro vidi kako funkcioniše sistem ikako izgleda sistem vlasti: šta je tu ustvari važno; koja su to mesta važna, koje su tofunkcije važne, kako se manipuliše medijima, kako se manipuliše osećanjima, kakosprskim narodom može lako da se rukovodi. Imao je iskustva, imao je prilike, učioje od dobrih učitelja, od Jovice Stanišića, Franka Simatovića, Željka Ražnatovića, i izsvega onoga što smo doživeli u tih prethodnih deset godina i znao je da je to idealnaprilika da se JSO pozicionira. U isto vreme – još jedna važna stvar – on takođe imaogromnu odgovornost prema toj jedinici, prema tim ljudima, ne iz onog patriotizmai one priče “mi čuvamo naše vojnike, i tako dalje”, nego upravo zbog toga što nijesmelo da se sazna šta je vrh te jedinice radio tih prethodnih, ne znam, pet ili šestili sedam godina.Zato, ono čega smo svedoci danas, i što znamo, i što je predmet ovog suđenja i gdepostoji umešanost JSO, ne znači da je umešana cela jedinica JSO, i svi oni koji sukroz tu jedinicu prošli. Jer, kroz nju su prošle stotine i stotine ljudi, ali je, nažalost,sedamdeset posto onih koji nisu imali nikakve veze ni sa prodajom droge, ni sa