Dokument - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

814. O preseljenju premijera na DedinjeMilan Radovanović:Interesuju me još dve stvari. Prva se tiče preseljenja pokojnog premijera iz centragrada na Dedinje, gde je, kako je svedok rekao, nemačka obaveštajna služba vršilaodređenu procenu i došla do određenih podataka o opasnostima koje vrebajupremijera. Interesuje me nešto bliže, da li svedok zna da nam kaže koje su toopasnosti, od koga su dolazile i, druga stvar, vezana je za deo iskaza svedokagde, kako svedok kaže, da su dobijali podatke od engleske obaveštajne Službe oorganizovanom kriminalu. Da li nešto može da nam na tu temu kaže?Vadimir Popović:Pa, ovako. Što se prve stvari tiče, konkretno te nemačke obaveštajne Službe, toje bilo negde polovinom 2001. godine, na jednom od sastanaka gde je Zoran svevreme pokušavao i tražio od Nemaca da ispune njegov cilj po pitanju MUP. AZoranov cilj, što se Ministarstva unutrašnjih poslova tiče, bio je samo jedan: kakoda unapredi i digne kriminalističku službu, zato što je znao da je suština svakepolicije upravo kvalitet kriminalističke Službe, a da je, što zbog godina rata, što zbogkriminala koji se dešavao poslednjih 10 godina, ta kriminalistička služba praktičnopotpuno uništena i svedena na grupu potpuno nezainteresovanih pojedinaca, neloših, nego nezainteresovanih, zato što su znali da svaki kriminal koji treba daistraže ne mogu da istraže, pošto će u drugom, trećem i najkasnije petom korakudoći do vrata Službe državne bezbednosti ili neke druge institucije i da je potpunobesmisleno bilo šta raditi. I onda je, koristeći te svoje veze koje je imao, i lične,a kasnije i institucionalne, kao premijer i na sastancima sa ljudima, ne samo sakancelarom Nemačke, nego i u susretima sa svim ostalim ljudima kada je imaopriliku da razgovara, tražio je da na neki način pomognu izgradnju kriminalističkeSlužbe u Beogradu i da se kriminalistička služba Beograda, odnosno, kada kažemBeograd, to znači Srbija, ustroji po tom nemačkom mehanizmu koji važi za najboljukriminalističku službu maltene u svetu.I to su bili razgovori koji su se vrlo često vodili i onda je Zoran tražio da oni šaljusvoje predstavnike i onda su oni slali svoje predstavnike i njihovi predstavnici su, štopreko ambasade, što u kontaktu sa našim ljudima iz Ministarstva, obavljali te nekerazgovore i ispitivali teren, tražili tržište i tako dalje. Na jednom od tih razgovora,pošto je to inače njihova, da tako kažem, procedura, oni su ponudili da izvršeprocenu bezbednosne situacije vlade; bezbednosnu situaciju najpre vlade, jer surekli, kada su dolazili u vladu: “Jaoj, ova vlada, ovo je katastrofa, na šta ovo liči!”Kao, ne mogu da veruju, da to u Nemačkoj ne bi moglo da bude da gradonačelniknekog grada radi u takvoj zgradi, pošto smo imali onu zgradu preko puta koja jebila bombardovana i koja je srušena, koja je prazna, koju niko nije čuvao, gde jemogao ko je god hteo da dođe, da vas iz praćke gađa, pa plus ona zgrada prekoputa; i onda, kao: “Eto, to je bezbednost!” Pa onda, Zoranova kancelarija koja jegledala na ulicu. Posle toga je tek Zoran stavio blindirana stakla na prozore, jersu to bila obična stakla, znači, mogao je neko da prođe ulicom, baci Molotovljevkoktel pošto se tu, inače, ljudi šetaju, nema ograde, nema ničega... E, onda su otišli