Dokument - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

da se proveri, pošto je to bilo u dan kada je Koštunica postavljen za predsednikaSR Jugoslavije. Dok smo bili u “Sava centru” i sedeli u “Sava centru”, meni je prekonekih mojih prijatelja i poznanika, koje znam iz potpuno privatnog života, stiglo jedno5, 6, 7 telefonskih poziva, da Jovica traži da se vidi sa Zoranom, da je u pitanjuživot ili smrt, da je strašno važno i da, pošto nije znao kako da dođe do Zorana,jer je Zoran bio sve vreme u Skupštini tamo, pošto su, ako se sećate,zasedala obadoma Savezne skupštine, jer je prvo trebalo da se verifikuju mandati, i tako dalje,i ja sam u jednoj od pauza to Zoranu rekao. On je reagovao, kao: “Pa dobro”, kao,“šta, videćemo šta ćemo” i tako dalje. Onda je to nastavljeno, ti pozivi su učestaliji,kao: “Morate da se vidite, morate da se vidite!” I Zoran je meni u jednoj od tihpauza, rekao: “Dobro, dogovori se nešto za večeras”. I onda smo mi negde okojedanaest–pola dvanaest, on, ja, njegov vozač, njegovo obezbeđenje, ljudi koji sutada bili, ono, naoružani, i tako dalje, otišli i našli se sa nekim čovekom tamo blizuTopčiderske zvezde. Onda nas je on sproveo do Jovičine kuće. Došli smo do Jovičinekuće i tada sam se [sa njim] video prvi put.On i Zoran su, sedeli smo zajedno, onda su on i Zoran ostali jedno 10–15 minutaili pola sata nasamo. Ništa, nikakvo pitanje života i smrti, ili bilo čega. Postojali sunjegovi zahtevi da se neki ljudi sačuvaju, direktor “Grmeča”, predsednik poslaničkegrupe JUL Rodić, idi mi, dođi mi. Mislim da sam prošli put i objasnio, još jedna odstvari koju je tražio to je, da ima obećanje prema Kertesu, da Kertesa slučajno, Kertesmu se žalio da su hteli da ga ubiju kada su upadali tamo u carinu, a on je Kertesuobećao da će se brinuti o njemu da bude živ, jer je puno pomogao patriotizam,borbu i tako dalje. Jedan od razgovora je bio, to sam prošli put spomenuo, mislim dase sećate, da ga je Zoran pitao: “Odakle to”?, pošto ga je Legija tog dana ili dan pretoga otprilike pitao, oko tog formiranja nove Službe DB: “Je li dolazi Jovica”? Kao:“Je li Jovica dolazi na to mesto”? Onda je Zoran rekao: “Nemam pojma”. A Legija jerekao: “Ako on dolazi, onda je sve u redu, ako ne, evo Bracanovića”. Pa to je tadabilo... Zoran ga je to veče, jedina stvar koja je imala veze sa ovim, pitao, kao: “Tito nešto”. On je rekao: “Ne, ne, ma kakvi, to ne, ja sam bolestan”. I tako dalje. E,sada, od tog sastanka i još jedno dva–tri do kojih je došlo u narednih desetak dana,kada su opet bile poruke: “Hitno da se vidimo”, hitno da dovedem Zorana. Onda jaodem sa Zoranom, a on, recimo, kaže: “Ej, moji imaju informaciju da su došli nekiRusi, plaćene ubice, izgleda da te roknu, ali ne brini, mi to kontrolišemo”. I takodalje, i tako dalje. I onda su ti razgovori i moji kontakti sa njim nastavljeni. Bilo ihje možda jedno desetak, petnaest, ne znam, nije ni važno, do ubistva Gavrilovića.Posle ubistva Gavrilovića su prekinuti, a obnovljeni su na insistiranje Ljubiše BuheČumeta u novembru te godine, neposredno pred pobunu “Crvenih beretki”, kadaje insistirao da se javim Jovici, zato što se Jovica sprema da ide u Hag, pa jadan,siromašan, nema para za advokate, pa ide u Crnu Goru, pa moli, pa kao, eto mi,izdajnici, pa bilo bi dobro da mu se javim i to sam sve objasnio. Znači, tada su biliti sastanci.141