Dokument - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

28ga ubio, a mogao je. To je Jovicina priča. Puno puta mu je Milošević, bilo direktno,bilo indirektno, kako se to već govori, rekao: “Tog malog treba skloniti”. Ili ne znamkako je to govorio, i tako dalje. Ali, on nije hteo da prlja službu, on je bio častan.Služba je služila samo za šlepere i za pare, a ne za ubistva. Nije hteo. To je svasuština.On se video sa Zoranom Ðinđićem jedanput na slavi. I ja sam bio jedanput.To su otprilike viđenja u stilu: “Hej, čuvaj se, pazi, ovi sada, opasni su, znaš, Badžaje opasan, oni će te prebiti, nemoj mnogo da istrčavaš”. To je taj nivo sastanaka itaj nivo razgovora. Prvo sledeće viđenje posle 6. ili 7. oktobra, za koje on danas ujavnosti iznosi neistine i kaže da je Zoran Ðinđić to tražio, jeste laž. Mi smo se videlisa njim na dan kada je Koštunica inaugurisan za predsednika, dva sata posle toga,uveče, ja sam bio prisutan. To je to veče za koje vam kažem da smo se ponovovideli sa Ulemekom. Stanišić je tražio hitno, hitno viđenje sa Zoranom. Zoran se sanjim video u njegovoj kući. Doveli su nas neki ljudi koji su nas negde sačekali. Bilisu prisutni i Zoranovo obezbeđenje i Zoranovi vozači, ali oni su sačekali u dvorištu,ja sam sa Zoranom ušao u kuću. Tu je, pored Jovice Stanišića, bio i još jedan čovekkoji nas je praktično i zvao, neki njegov prijatelj i saradnik. I to je razgovor od satvremena, kada ga je Zoran pitao: “Ej, šta je ovo, nešto me Legija pitao, ti, DB, očemu se tu radi, šta je to”? Ovaj je rekao: “Ne, ne, ne, kakav ja, ja sam bolestan”.Razlog što je on tada zvao Zorana je bio, otprilike, da mu kaže, da ga zamoli, jerKertes mu se žalio da su ga tukli tamo kada su ušli u carinu i da se plaši za svojživot, pa ako bi Zoran mogao, ili neko od Zoranovih, da zovne Kertesa i da mu kaže:“Nećemo te ubiti”. I drugo, da mu skrene pažnju na neke ljude koji su jako dobri ikoje bi Zoran mogao da zadrži: nikako da ne menja direktora “Srbija–šuma”, da gaostavi na tom mestu. Pazite, govorim vam, 7. oktobar ili 8. oktobar, kada je to bilo,znači, da ne znate da li ćete preživeti do sutra ujutru, a on se bavi time ko će bitidirektor “Srbija–šuma” i da bi Rodića, valjda, taj je bio direktor “Srbija–šuma”, bilodobro da Zoran uzme za šefa ne znam nečega. Zoran kaže: “Hej, pa čekaj, pa taj jeJUL u Saveznoj skupštini”. “Ma ne”, kaže, “ja mislim da je on čak tvoj, Demokratskastranka”. To je bio nivo razgovora i ta mistifikacija da, kada se Zoran Ðinđić viđao saJovicom da su tada pravljeni pakleni planovi, da je, ne znam šta dogovarano, u stilupodela podzemlja, preuzimanje poslova od Marka i tako dalje. Sve su to besmislicei budalaštine upravo onih koji su to radili i koji su delili mafiju i podzemlje. Ali,pošto ne možete da sakrijete da u Srbiji postoji podzemlje, ne možete da sakrijeteda postoji kriminal, mora neko da bude za to odgovoran. Taj neko je nađen u likuLjubiše Buhe i niko drugi više nije postojao. Nijedan kriminalac u Srbiji nije postojaosem Ljubiše Buhe koji, zbog toga što je on prijatelj kuma Zorana Ðinđića time jedokazano da je mafijaš i Zoran Ðinđić.Vraćam se na priču i objašnjenje oko tog sastanka sa Stanišićem, jer je takvihsastanaka bilo možda desetak, sa slušanjem njegovih priča i iskustva u policiji itako dalje. Nikada ništa konkretno. Ali, kada je u maju 2001. godine advokat TomaFila izašao u javnost sa tvrdnjom da je na stolu Vojislava Koštunice video dopisHaškog tribunala kojim se traži da se sudu izruče Jovica Stanišić, Franko Simatović,Zoran Mijatović, tada zamenik načelnika državne bezbednosti, Milorad Luković (isledi spisak sa imenima koji je kasnije objavljen i u “Reporteru”), Zoran i ja smo biliu Parizu. To je bila udarna vest u svim medijima, a savetnik Vojislava Koštunice,Gradimir Nalić je nad njom seirio, sve u stilu: “Aha, aha, aha, evo, zamenik načelnika