Dokument - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

onu poternicu koja je objavljena, sačinjavalo negde dvadesetak, tridesetak imena.Osim toga, kao što znate, zato su i dobili taj naziv “organizovani kriminal”, tu grupusu činili ljudi koji su bili njihovi plaćenici, ako mogu da upotrebim taj izraz. Nemislim, ne govorim to u pežorativnom smislu, nego govorim u smislu da su dobijali,bilo mesečno, bilo u nekim redovnim vremenskim intervalima paušale i nagrade odčlanova “zemunskog klana”, jer su za njihove potrebe završavali sve ono što im jebilo potrebno da bi mogli neometano da se bave kriminalom koji je u početku bioprvenstveno krađa automobila i ostali oblici sitnog kriminala, to već uglavnom znate,da bi kasnije, negde krajem devedesetih godina, kada je, to sam, ako se sećate,prošlom prilikom i rekao, da je prvooptuženi u ovom procesu uticao na stvaranjeDušana Spasojevića tako moćnog i važnog, jer sigurno da Dušan Spasojević, bezobzira na svoje kriminalne predispozicije i talenat koji je imao kao kriminalac, nikadane bi mogao da postane to što je postao da nije imao podršku kroz institucije toje u prvom periodu dobijao od, pretpostavljam, veza koje je držao Ljubiša Buha,svojevremeno dok je Ljubiša Buha bio, da tako kažem, njemu pretpostavljeni i dokje Dušan Spasojević bio član te neke grupe, surčinske, za koju su svi u Beograduznali. Nije moralo da se desi da bude ubijen Zoran i da javnost to sazna, da su sebavili krađom kola. Kasnije smo imali prilike da čujemo da su se verovatno bavili iprodajom narkotika, ali im to, bez obzira na to što su bili jedna od ne znam kolikoveć kriminalnih grupa u zemlji u kojoj smo živeli, nije omogućavalo da budu tolikomoćni i toliko uticajni sve dok nisu počeli da se bave politikom.Vraćam se na plaćenike: da bi opstali i da bi sačuvali monopol koji su dobili uzpomoć države, a dobili su monopol tako što su u jednom trenutku očistili sveostale kriminalne grupe koje su im bile konkurencija, svedoci smo toga da 1998,1999, 2000. godine do 5. oktobra imamo svakodnevno po jedno ubistvo na ulici:istim rukopisom, ljudi iz blindiranih automobila, sa čarapama na glavama, sakalašnjikovima. “Ko je ubijen”? – “Ubijen je taj kriminalac”. To je čak i u novinamapravdano osvetom za ubijenog pokojnog komandanta Arkana, ali su svi takođe znalii u novinama ste mogli da čitate da su to ljudi koji su se bavili kriminalom. Nije bilaneka tajna ko su ti ljudi koji su se tim poslom bavili. Kasnije sam saznao da to nijebila tajna ni za ljude iz policije, da su to savršeno dobro znali, da se znalo ko poBeogradu ubija i to radi i zašto niko ne može da im se suprotstavi.Dakle, u tom periodu, te 1998, 1999. i 2000. godine, Služba državne bezbednostiušla je u poslednji stadijum “bolesti” i saradnje sa kriminalom, a to je stepen kadasu počeli da ih koriste za direktne političke obračune i ubistva. Ne mislim da su onibili prvi, ta ubistva su se događala i pre toga, za vreme mandata Jovice Stanišićai to sam prošli put rekao, ali, sem ubistva Kundaka ili ubistva Badže, uglavnomsu sva druga ubistva, a bilo ih je pet–šest stotina, bila ubistva koja su se odnosilana sferu kriminala, zaštite onoga što je radila služba državne bezbednosti, znači,organizovanog kriminala, šverca cigareta, viskija, nafte, droge i tako dalje... Tosu radili uz pomoć mafije. Kada se neko od njih isuviše osmeli ili postane suvišemoćan, ili dođe do mnogo više para, ili ne isplati ono što je trebalo da isplati, onisu bili sklanjani, ali ih (DB) nije koristila kao što ih je koristila u vreme RadetaMarkovića i u poslednje dve godine, direktno po nalogu političkih partija SPS i JUL.Zbog toga, i tada te 1998, 1999. i 2000. godine, u toj poslednjoj fazi, po naloguRadeta Markovića, a uz direktnu koordinaciju Jedinice za specijalne operacije koja63