Dokument - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

216Vladimir Popović:Pa, rekao bih da sam video. Rekao bih, nije uniformisani, ali je bio jedan šumar sapuškom. Ako nisam video nikoga, nisam video nikoga.Aleksandar Zarić:Da li ste videli Koprivicu, ovoga...Vladimir Popović:Pa, i to sam rekao više puta. Neko je tu rekao, “skloni se, pucaju”. Da li je bioKoprivica, ili taj čovek koji sedi tu, ne sećam se.Aleksandar Zarić:Da li ste pitali Koprivicu da li su vrata od zgrade vlade bila otvorena ili zatvorena?Vladimir Popović:Jesam, ali ne tada, tog trenutka kada je to bilo, nego u toku tog dana neštokasnije.Aleksandar Zarić:Ko je bio sa vama kada ste ga pitali?Vladimir Popović:Pa, ne znam. Nenad Milić, Zoran Janjušević, otkud znam, puno ljudi.Aleksandar Zarić:A zašto ste ga to pitali?Vladimir Popović:Molim?Aleksandar Zarić:Zašto ste ga to pitali?Vladimir Popović:Pa, zato što su počele... zato što je postojala neka vrsta priče, tipa, “jao, zašto nisteušli”, “jesmo ušli”, bila vrata, nisu vrata, “Morava”, javila se, nije se javila, i takodalje, i tako dalje, i, pošto je došao tu u vladu, onda smo ga mi to i pitali.Aleksandar Zarić:Da li ta vrata mogu da se otvore spolja, znači, obično, potezanjem ruke?Vladimir Popović:Pa, ne znam, nikada u životu ih nisam otvorio. Kad god sam dolazio u zgradu uveksu bila otvorena, ili mi ih je neko otvorio.