Dokument - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

73Milan Radovanović:Svi znamo da su tada prilikom protesta formulisani određeni zahtevi Jedinice zaspecijalne operacije. Da li svedok nešto zna o političkoj pozadini i ciljevima tihzahteva?Vladimir Popović:Pa, da, znam. Znači, ako bi moglo najjednostavnije da se kaže, stvar je mnogo višenego jasna. Oni su našli povod koji je potpuno izmišljen i zahtev, potpuno netačan.Oni su dobili nalog da uhapse dva čoveka. Mogli su to da odbiju. Ne ulazim u todali su to bili ratni zločinci ili nisu. Oni su rekli da nisu i ispostavilo se kasnije da jejedan priznao da jeste i ispričao o zločinima koje je učinio i dobio je 15 godina, pase nisu setili, nisu doveli svog čuvenog majora Batića da se izvini javnosti što jelagao tada da su to obični građani. Dobili su nalog da uhapse dva pripadnika, odnačelnika te Službe i mogli su da odbiju taj zadatak. Oni su ga sproveli. Međutim,onda su našli povod da to može da bude idealna prilika da, dok Zoran Ðinđić nijeu zemlji nego je na putu, kao što je bilo i u mnogim drugim prilikama kada su sedešavale neke slične stvari u zemlji, siguran sam da to njima nije palo na pamet,nego su taj nalog dobili od savetnika Vojislava Koštunice i uz pomoć vojske i vojneobaveštajne Službe. Zašto to kažem? Zato što, ako se sećate onog čuvenog majoraBatića, sa izmišljenim imenom, koji je držao pres–konferencije u Kuli, to je osobakoja je dve nedelje pre nego što je ta pobuna izbila doveden iz vojske. Znači, to ječovek koji je doveden iz vojske, iz vojne obaveštajne Službe, 15 dana pre te pobunei postavili su ga tu u Jedinicu, bez znanja bilo koga, bez znanja Gorana Petrovića,bez znanja ministra policije, bez znanja predsednika vlade i tako dalje, jer oni subili država u državi. Oni nisu imali potrebe da pitaju koga zapošljavaju, koga nezapošljavaju, i nije slučajno da je baš ta osoba koja je tu dovedena, osoba kojaje izmislila i čin majora i svoje ime, Batić, držao pres–konferenciju i objašnjavao ičitao te političke zahteve. Ti politički zahtevi nisu pisani u Kuli, niti je to bilo neštošto je interesovalo ljude koji su bili pripadnici Jedinice u Kuli. To su ljudi koji su uprethodnih 10 godina dobijali naloge da, kada upadnu u kuću, ne ostavljaju ništaživo, pa ni ribice u akvarijumu, i nije im smetalo da sprovode te akcije, a sada im jesmetalo, eto, ođednom im je sada smetalo da treba, kao, da hapse neke ljude. Pritome, u tom hapšenju je učestvovalo petoro ili šestoro ljudi, nije učestvovalo njih200 koliko ih je tu bilo.Zahtevi su bili potpuno jasni: smena ministra Mihajlovića. U prošlom izlaganju samgovorio zašto je bilo neophodno i važno i bitno da se Zoranu Ðinđiću uzme policijai državna bezbednost iz ruku, da su to radili ljudi, objašnjavajući Koštunici koliko jeto važno, da su tu našli povod, povod su našli praktično i u hapšenju Miloševića,odnosno izručenju Miloševića, da eto, ako je u stanju bio da izruči Miloševića, a dane pita ni vojsku, ni Koštunicu, ni državu, niti bilo šta, on će biti sledeći.Rekao sam, da bi ga ubedili, Koštunicu, mislim, u to koliko je Zoran Ðinđić opasan,kao i ta grupa oko njega i kriminalaca, ubili su i Gavrilovića da bi rekli da je touradio Zoran Ðinđić i državna bezbednost i da ne preza čak ni od toga da ubije.Međutim, ni to sve, da tako kažem, nije bilo dovoljno. Ipak je ta vlada uživalatada ogromnu podršku javnosti i nije bilo baš lako tek tako je srušiti, pogotovo tupoliciju i tu državnu bezbednost, jer su, ako se sećate, po svim istraživanjima koja