Dokument - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

Normalno, policija je bila do te mere izbušena i do te mere je bila šuplja da su teinformacije brže dolazile do njih, nego do Zorana Ðinđića. I pored toga što je znaoda mu je to važno, i pored toga što je znao da je to strašno bitno, i pored toga štoje znao da je to jako osetljiva tema, Zoran Ðinđić je i dalje nastavio da radi posaopredsednika vlade, baveći se onim što jeste prevashodno zadatak predsednika vlade,odnosno baveći se ekonomijom države i svi smo svedoci njegove ogromne energije,sastanaka i putovanja, i izbegavanja razgovora na temu – kriminal, policija i takodalje, zbog toga što je govorio tako kao što je govorio. Zbog toga što, ako se obratigrađanima Jagodine i kaže da je tzv. Bela knjiga glupost, jer tu piše koji su to ljudi– kriminalci koji prodaju drogu, a niko od njih nije u zatvoru, onda dođe do sukoba ilidođe do toga da se ministar policije naljuti, pa ne znam, neće da obavlja dužnost, paga nema 10 dana u Beogradu i tako dalje, pa ga onda zovemo da se vrati, molimoga da se vrati kada bude afera Perišić, da bi ipak stigao... Onda se pojavljuje napres–konfereciji u planinarskom odelu i sve već što je obeležilo taj period vladavineDOS, tu jednu heterogenu i različitu političku grupaciju kojom je teško upravljati ikad idete na večeru, a ne kad vodite borbu protiv nakaradnog sistema stvaranog 60godina, koji je metastazirao u poslednjih 15 godina. I da sada, sa tim istim ljudimakoje ste nasledili, za koje znate da su neki ni krivi ni dužni saučesnici jer su bili uinstitucijama, ali, u ipak su saučesnici i da će pre štititi glavnog zločinca za ubistvanego što će se tome suprotstaviti, jer u nekoj instanci i oni moraju da odgovaraju. Izbog toga je tražio pomoć sa strane i verovao da će nekako, stalno je verovao da ćese to nekako ipak samo od sebe desiti, da to ne može dugo da traje i to su te njegovereči – ne možete time što ćete nekog ubiti zaustaviti neki proces koji toliko traje zatošto je to jednostavno proces koji je započet i koji se neće zaustaviti.Problem je u tome što je on verovao da će to biti mnogo brže i što je mislio da nepostoje u ovoj zemlji baš tolike snage i da je narod takav da će vrlo brzo sve tozaboraviti i reći: “Pa dobro, hajde ipak malo da se zaustavimo”. Znači, od tada, od2001. godine, praktično od pobune “Crvenih beretki”, to sam već rekao malopre, tupostoji jedna međusobna igra između nas i njih.Kada kažem nas, mislim na onaj deo vlasti oko Zorana Ðinđića, kada kažem njih,mislim na sve njih ostale i na prvooptuženog, a mislim i na Vojislava Koštunicu,pošto, ako sam do sada bio dovoljno jasan, jasno vam je da je to jedan isti front.Ne znači da svi članovi tog fronta moraju međusobno da se druže, viđaju i jedandrugome neposredno daju naredbe ili saopštavaju šta su uradili, ali su dovoljnosvesni da pripadaju tom istom korpusu i da pripadaju istoj političkoj ideji, kao štose 100.000 ljudi koji su demonstrirali 1996. godine na ulicama međusobno nikadanisu upoznali, ali su bili svi zajedno i učestvovali u tom procesu i jasno je bilo da onažena koja šeta pored vas ima isto političko mišljenje kao vi i da možete, ako vas juripolicija, da joj kažete “sakrij me” i da budete sigurni da vas neće izdati. To mislimi ovde, kada to objašnjavam. Dakle, od tada počinje ta igra nerava koja kulminiraraznim akcijama koje je vlada Zorana Ðinđića, a drugim rečima, sam Zoran Ðinđić,jer se znalo da to on radi, sprovodila u cilju hapšenja i privođenja tih ljudi.Znači, reaktiviranje procesa za otmicu Milorada Miškovića, gde, tačno, MiloradLuković nije imamo nikakve veze i nije mogao da bude uopšte ni optužen za to,jer nikakve dokaze za to nismo imali. Ali su postojali vrlo direktni dokazi za grupuDušana Spasojevića, a znali smo da su Dušan Spasojević i Milorad Luković – to43