Dokument - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

32Miloševićeve državne bezbednosti, mislim i na JSO, i na Jovicu Stanišića, mislimi na te neke druge koji nisu, da tako kažem, bili javno eksponirani, ali su bili dostaznačajni i dosta važni bivši funkcioneri državne bezbednosti, koji su činili veliko zlo,jer su držali ogroman broj novinara na svojoj vezi i sa njima imali lične kontakte,navodeći ih, ucenama ili plaćanjem i podmićivanjem, što smo, takođe, kasnijeutvrdili, od strane međunarodne duvanske mafije, da učestvuju u toj satanizacijiZoranovoj. Bez obzira na svu tu podršku koju su oni imali, ipak to nije bilo dovoljnoda potrese tu snagu, tu Zoranovu sposobnost. Jer je svaki građanin Srbije, čak i onajkoji ga je mrzeo, mogao u njemu da prepozna čoveka uz koga će mu biti mnogolakše nego uz Vojislava Koštunicu, jer je Vojislav Koštunica gori nego što je on sam,a, da je Zoran Ðinđić, bez obzira što ga ne vole, taj neko ko će njemu napraviti damu bude bolje u svakom slučaju... Srbi su takvi, oni su ga javno kritikovali, ali imse dopadalo to što je on uspeo da, ne znam, sredi ovo, da sredi ekonomiju, da srediono... I to je pod hitno trebalo da se zaustavi. Kako? Pa tako, što će mu se prvooduzeti jedna od poluga vlasti, a ta poluga vlasti, državna bezbednost, u isto vremedirektno ugrožava nas. Koga? Mene, Milorada Ulemeka. Ugrožava me zato što znamšta će se sve otkriti, ako oni nastave to da rade. Zato što će se pojaviti neko ko ganeće, ili ko jedva čeka da se stvori atmosfera da on više ne bude toliko moćan, daga se ljudi toliko plaše, i da neko od 50 ljudi koji su učestvovali u zločinima, ako njih45 nema savest, ali 5 ima ili jedan ima. E, taj jedan kome će savest da se probudikad–tad, ne znam, možda će loše da spava, možda će dete da mu se razboli, moždaće nešto, ne znam, majka da mu umre, i onda će da shvati i da sam sebi kaže: “Hej,ne mogu više, idem da kažem; sada ne mogu, jer će me ubiti”. Veliki broj njih je ipobijen, naročito onih u koje nisu imali poverenja. I kako ćete to da uradite? Pa nemožete to da uradite tako što ćete da kažete: “Hej, pa ovi su loši”, nego morate onudrugu političku stranu, a to je ta sa kojom ste u međuvremenu već bliski, da ubediteda njoj preti opasnost od Zorana Ðinđića i Gorana Petrovića. I zato je ubijen MomirGavrilović, da bi se Koštunici i ljudima oko njega pokazalo: “Hej, ej, ej, stani, stani,pa ovi su bre mnogo ozbiljni, hajde mi to da rušimo”. I onda je pobuna “Crvenihberetki” samo sinhronizovana akcija svih njih zajedno.Mislim na “zemunski klan”, osveta “zemunskog klana”, zbog toga što se državausudila da ih uhapsi i da ih optuži za krivično delo koje jesu uradili, oni ga jesuuradili, ali: “Ej, pa mislim, to je dogovor, mi se bavimo kriminalom, ali za državučinimo šta treba da se čini”. “Za koju državu činite”? “Pa činili smo za Miloševića,za Radeta Markovića, kako šta, pa imamo valjda neke zasluge. Šta sada vi mislite,to da promenite”?... Tako da su počele te priče: “Mi smo vas doveli na vlast”, a opetpo principu, “Mogli smo sve da vas pobijemo tog dana, ali nismo”.I sada, iako je Zoran Ðinđić prvi put čuo za Dušana Spasojevića u maju 2001.godine, to nije smetalo Dušanu Spasojeviću i ljudima oko njega da pričaju kakosu oni doveli Zorana Ðinđića, jer je to, ustvari, bio dogovor. Oni su rekli: “Ništa tine brini, jer ko drži podzemlje, taj drži vlast”. To je bila deviza koju su oni pričalinon–stop, koju smo mi od njih čuli 300 puta. Sve u stilu: “Ne smete da uništitepodzemlje, zato što će se podzemlje opet stvoriti, to je kao voda, onda će ga stvoritineko drugi, jer to nećete biti vi. Svaka država u svetu kontroliše podzemlje, vimorate da imate podzemlje”. Nikada oni nisu rekli “mi ćemo biti vaše podzemlje”,ali otprilike “nemojte da im se suprostavljate”. Kada je došlo do pucanja na Dušana