Dokument - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

sa njima. Mislim, znate zato što čujete od ljudi, jer pripadnici te njihove bande suljudi koji su se hvalili. I ono što smo mi kasnije saznali i što smo već odranije znali,najveći deo informacija, praktično je i policija dobijala. Dobijala ih je upravo tako štosu to ljudi koji su uglavnom bili ovisnici o drogi, i što se posle nekih spektakularnihakcija “našmrkani” pojave u kafićima gde troše ogromne pare i onda komentarišujavno, naglas, šta su radili. Od dizanja “Difens rouda”, do pripreme obračuna sadržavom i tako dalje, i tako dalje. Međutim, nismo imali direktna saznanja o tomeda li su učestvovali. Sumnjali smo da su to verovatno oni. Jer, drugih nije bilo. Kogadrugog mogu da angažuju država i Milošević da “izvede” Ibarsku magistralu, da ubijeStambolića, da, ne znam, ubije Ćuruviju, i tako dalje, i tako dalje... Pogotovo što ugradu kao što je Beograd, i ako se bavite poslom kakvim se bavio Zoran Ðinđić, ato je politika, a postoji nagoveštaj da ćete doći na vlast za godinu, dve ili tri, znatei sami da u svim strukturama vlasti, u svim institucijama postoje ljudi koji voderačuna samo o tome kako će preživeti, naročito oni koji u to nisu umešani. I da ondapočinju da prave kontakte i da vam daju informacije i da vam saopštavaju, da vasupozoravaju i da vam dolaze da vam kažu. Tačno je, to nije validno za sud, i vi nemožete na osnovu toga što vam je neko rekao da ima saznanja da se tu prepakivaladroga, ili da su krali kola i tako dalje, to nije dovoljno za sud, ali je dovoljno za vašuinformaciju da znate šta iza toga stoji. Zbog toga što smo svi bili ubeđeni da iza tihpolitičkih ubistava stoji režim, a to je nešto što nije mogao da oprosti nikom, on jeobavio razgovor na tu temu. Nešto što nije mogao da oprosti nijedan normalan čoveku ovoj državi, nijedan, a pogotovo ne Zoran Ðinđić koji je naročito mrzeo tu vrstupolitičke zloupotrebe vlasti, obračun sa političkim protivnicima, na način da nekogubijete, jer on je, kao što znate, bio čovek koji je imao puno političkih protivnika, alije kasnije sve njih kada je postao predsednik vlade, primao, na čuđenje nas ostalih,primao ih je, razgovarao sa njima i nije imao nikakav problem. Znači, obavljen jetaj razgovor sa Legijom, kada ga je Zoran Ðinđić pitao da li su u nešto umešani ida li imaju ikakve veze sa bilo čim. On je rekao da nikakve veze ni sa čim nemaju.Kleo se. Zoran mu je rekao: “Bolje mi sad reci, ako imate, da vidimo, da pravimodogovor, da znam šta ćete da radite, ako treba da bežite – bežite, da ne bude dasam vas izdao”. Legija je rekao: “Ne”. Jedino što imaju veze, ali ne direktno, negoposredno, to je da su “malo uključeni u Budvu”, ali ne JSO i ne on, i ne Jedinica,nego neki njihovi ortaci koji su se slučajno tu nešto zadesili, pa su ih optužili. Ali onisami nemaju nikakve veze. Deset puta ga je Zoran Ðinđić pitao da li imaju veze, ilinemaju veze. Ne, nemaju nikakve veze, nemaju nikakve veze.I onda je nastavak te vrste manipulacija išao u tom pravcu da se traži sastanak sapredsednikom vlade, da se vidi sa predsednikom vlade, to nije nikakva tajna da jeon dolazio i da se sa Zoranom Ðinđićem viđao i u DOS, i da su se viđali u Skupštinigrada, naročito govorim o periodu prvih sedam, osam ili devet dana dok praktičnovlast nije postojala. Stara vlast je izgubila i predala se, ova nova nije imala nikakavinstitucionalan okvir, nego kao, eto, otprilike “Šta je Zoran Ðinđić”? Menadžerkampanje, ali je čovek koji se za sve pitao. Vojislav Koštunica se zabarikadiraogore u Miloševićevom kabinetu i – kraj. Legija je to koristio da bi, praktično, tosmo, naravno kasnije saznali, svojim ljudima, prvenstveno iz Jedinice, a onda i izbandi čiji je šef bio, jer je šef “zemunskog klana” bio Legija, bez obzira što je toformalno bio Dušan Spasojević. Legija je bio taj koji je stvorio Dušana Spasojevića17