Dokument - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

89država mora da se rasturi. Znači, tada smo mogli da naslućujemo da to ima veze satom njihovom stranom i da je to neka vrsta ili koordinacije, ili da to radi neko komeje u interesu da ova druga strana dobije. Svako ko je talentovan, kad dobije takav, datako kažem, poklon u ruke, iskoristiće ga, svakako. Da li su to radili u koordinaciji,ili su radili neki kojima je bilo zgodno da to oni urade, znali smo da je to neko ko jeprotiv nas, a tokom akcije “Sablja” bilo mi je potpuno jasno, dobio sam praktičnopotvrdu toga da je to na šta smo sumnjali. Nisam mogao da budem siguran, pretoga, da li su to baš uradili braća Simović, ili nemam pojma ko, jer nisam ni znaoza njih, ali tada sam taj podatak dobio. Ali, to nije jedini oblik bavljenja politikom.To sam uzeo kao primer za način kako kriminalac i kako kriminalna organizacija ikriminalna banda koja se dočepa politike i koja shvata da je politika strašno važna,kako kod njih izgleda način vođenja politike.Znači, to nije jedini način vođenja politike. Politika je bila i pobuna “Crvenih beretki”za koju smo pre toga već znali; znači, ovo govorim da sam ovo saznanje imaokasnije, a one stenograme koji su kasnije objavljeni u “Vremenu” ili su informacijekoje smo mi imali, ti razgovori Dušana Spasojevića sa novinarima, dovođenje oneekipe “Rikošet” koja je bila plaćena, neki njegovi prijatelji, pa im je on kupio kameru,ili novinara Gradišu Katića, ili organizacija tih pres–konferencija u Kuli na koje jetaj major Batić vodio Gradišu Katića, po nalogu Dušana Spasojevića, kao i drugenovinare, iz Beograda u Kulu, i onda ih vraćali, jer je bilo važno da ta informacijapostoji, što je opet bavljenje politikom i deo politike. To su moja saznanja.Nebojša Maraš:Odakle je svedoku poznato da je vojna služba bezbednosti tada i sada ilegalnoprisluškivala Srbiju, građane Srbije?Vladimir Popović:Pa, na osnovu puno informacija. Ja, naravno, ne mogu da vam danas dam i dokaz,a jedini dokaz bi mogao da bude da sam radio u vojnoj službi bezbednosti i da samdobio nalog da nekog prisluškujem i da sad ovde kažem: “Meni su dali nalog daprisluškujem”. Ali imali smo posredne dokaze, dobio sam najpre kroz operativnepodatke naše Službe državne bezbednosti. Kao sto znate, osim obaveštajnograda, oni su imali zadatak i kontraobaveštajnog rada, imali su zadatak da se bavebezbednošću članova vlade, odnosno njihovom ugroženom bezbednošću. Oni nisubili jedini koji su se bavili prisluškivanjem u ovoj zemlji.Znači, javna je tajna da se time bave još najmanje tri strane ambasade u Beogradui to, kako da vam kažem, to je stvar za koju ne postoji egzaktan dokaz da bih gaja sada ovde mogao da iznesem – “Evo, to je dokaz i na osnovu toga može nekoda ode u zatvor, ili već ne znam šta..”. Ali to je stvar koja je opštepoznata. Rećiću vam samo jedan podatak, na osnovu koga možete da zaključite da je najmanjejedan član vlade bio prisluškivan i da je prisluškivan nezakonito, zato što to nijeposao vojne Službe bezbednosti, nego je to posao Službe državne bezbednosti. Toje prisluškivanje, praćenje i hapšenje potpredsednika vlade Momčila Perišića. Znači,to je potpuno eksplicitni dokaz.Ono što je sledilo posle toga, u tim razgovorima gde je načelnik vojske, odnosnonačelnik Generalštaba vojske i ministar vojske i predsednik veća ministara ili savezne