Dokument - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

36koja je bila neka, da tako kažem, neformalna, nezvanična, mislim, ali sam bio unekim drugim situacijama kada sam imao priliku da slušam njegove priče iz Legijestranaca, njegova herojstva, šta je on sve uradio, rat i tako dalje. Uglavnom se tunešto hvalio.Imali smo jedan, da tako kažem, mali polukonflikt, on i ja. Ja sam bio vrlo nezadovoljanšto on tu sedi, i po prirodi svog karaktera, ja to i ne skrivam. Zbog toga se nisamni bavio politikom, zato što to nisam u stanju da uradim. Milan Janković je biotako začuđen, mislim, njegovim prisustvom, Janjušević i Kolesar su ćutali, Ružicaje nešto razgovarala sa mnom, on je nešto tako razgovarao sa Zoranom. Znači, togovorim zbog toga što verujem da je na tu večeru njega pozvao Zoran Ðinđić, neverujem da ga je pozvao bilo ko drugi.Ne znam tačan povod za taj poziv, kažem da nisam bio tu, ali me ne bi iznenadiloda je posle tog, da tako kažem, nekog pomirenja posle pobune “Crvenih beretki”,bilo onako, kao, “Ej, hajde sada, šta da se radi, moramo da idemo dalje”. Poštoznam da je Milorad Luković sve vreme pričao kako je u poslovima i kako je krenuoda se bavi biznisom i kako taj biznis razvija u Grčkoj i negde na Tajlandu. I ja sambio prisutan jednom prilikom u zgradi Vlade, negde, ne znam, 2001. godine, kadaje došao i sećam se razgovora, na hodniku sam ga video kada sam prolazio i videoga. Razgovarao je bio sa Čedomirom, nešto ga je on pitao i onda je on rekao: “Ne,ne, ja se bavim poslovima”. I tako dalje. Znači, ne bi me iznenadilo da je on neštoZoranu rekao u stilu, “Ej, šefe, je li možeš da mi pomogneš, nešto bih hteo da radimili ne bih hteo da radim”, i tako dalje, pa da je Zoran onda rekao: “Hajde, dođi”,i tako dalje. Ja sam bio tu prisutan oko sat vremena, on je bio bez obezbeđenja,nije imao obezbeđenje, što je takođe bilo vrlo čudno, to sam zapamtio. Tražio mije telefon na kraju te večeri da zove nekoga. Nekoga je zvao. Mislim da je tog dananeko dobio ili je trebalo da dobije dete, ćerku, tako nešto. Mislim, znam da je neštobilo, da je stalno zvao oko toga.Znači, tada sam ga video i video sam ga sledeći i poslednji put 2002. godine, uproleće. Ovo sve govorim i, reći ću posle zbog čega govorim, zato što je činjenica dasmo se on i ja videli pet puta, odnosno mogu tačno da nabrojim. Nadam se da ćeme advokati pitati, pa ću se potruditi da tačno nabrojim koliko sam se putao video sanjim. Mi smo se videli toliko puta, a to kažem jer tih toliko, četiri ili pet puta, nismorazmenili 15 rečenica. Između nas dvojice nije razmenjeno 15 rečenica i zbog togašto je između nas dvojice postojala neka vrsta mržnje, antagonizma, neprijateljstva.Ja se njemu nisam dopadao, on se meni nije dopadao. Da li je razlog bio taj štoje on čuo da sam bio umešan u postavljanje Gorana Petrovića ili nešto drugo, nijevažno, nije ni bitno, ali govorim zbog toga što je tokom ta tri ili četiri susreta i kojisu gde tačno bili, u mom stanu, kao što je bio i u mojoj kancelariji, kao što je bio itada na večeri, kao što me je zvao telefonom. Ali, reći ću, kao što sam sada rekaorazloge, zbog čega je bio kod mene u kancelariji i šta je radio kod mene u stanu i,naravno, uz dogovor sa aktuelnom vlašću, uz posredstvo svojih advokata, pokušaoda zloupotrebi činjenicu da se sa mnom video i da je tada progovorio dve rečenice,kao tada na toj večeri. Znači, tada na toj večeri sa mnom je progovorio jednu jedinurečenicu, tipa: “Šta je mali, što si nervozan”? Ili: “Bebo, što si nervozan? Otišli su tiGoran i Zoran”. I to nakon moje reakcije pre toga, a odnosila se na komentarisanjanjegovog maltretiranja konobara.