Dokument - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

91Ova takozvana BIA, to je kao što sam rekao, možda nisam to rekao, ovom prilikomponoviću, to je ekspozitura vojne Službe bezbednosti, gde su postavili sve svojeljude, gde ovaj načelnik što se zove načelnik, što nosi podatke stranim obaveštajnimslužbama, predstavlja samo njihovog zaposlenika. A, za šefa tehnike dobili sučoveka iz vojske i na sva ključna mesta postavili su ljude iz vojske. Kupili su opremuza prisluškivanje u vreme mandata ministra Borisa Tadića. Naravno, nije on to nigledao niti se razume u to šta su mu podmetnuli da potpiše. Mogućnost da moguda se prisluškuju, da ono što naša služba nije imala i ono što nije imala ni vojska,mogućnost da se aktiviranjem mobilnih telefona koji imate u džepu on aktivirai pobudi da radi kao mikrofon. Za to je postojao poseban i specijalan softver ispecijalne mašine, to su uzeli, to su kupili i to su uveli posle dolaska Koštunice navlast i to će vam reći svaki Službenik strane ambasade u Beogradu, pošto se to zna.To će vam reći svako, pošto uvoz te opreme i postavljanje te opreme ne radi jedančovek, nego u tome učestvuje pedesetak ljudi ili 150 ljudi. Ja ću vam reći da znamda me prisluškuju, jer čitam svoje telefonske razgovore u tim njihovim glasilima. alivam kažem, danas to ne može da se razdvoji i da se kaže da li je služba državnebezbednosti ili je služba vojne bezbednosti, zato što je to sve jedno isto. Oni rade ponalogu vojne Službe bezbednosti koja upravlja celim sistemom. Mislim, verovatnokada bih se koncentrisao, mogao bih da vam dam još jedno 10, 15, 20 primera aligovorim to ovde u sudu, pod zakletvom i spreman sam, jedva bih čekao da me nekood njih tuži i da kaže: “E, sada dođi na sud da dokazuješ”. Pripremio bih se jakodobro i doneo bih stotine dokaza da prisluškuju i da to rade.Nebojša Maraš:Pošto je ovde bilo puno reči o kontaktima i odnosu između Dušana Spasojevićai Čedomira Jovanovića, da li je svedoku nešto poznato o tome? I nemam višepitanja.Vladimir Popović:Pa, poznato mi je malo više od onoga što je poznato svima vama i što ste obavešteniod strane samog Čedomira Jovanovića. Zašto samo malo više, pa Čedomir Jovanovićje znao da ja imam, blago rečeno, animozitet prema toj kategoriji ljudi i nismo o tomerazgovarali posebno. Ja se nikada u životu nisam video sa Dušanom Spasojevićem,niti sa bilo kim iz te grupe, izuzev sa Ljubišom Buhom i to sam objasnio; i, ako trebaobjasniću hiljadu puta i razloge za svaki put kada sam se video. Od ljudi iz vrha JSOvideo sam se samo sa Miloradom Lukovićem i mislim da sam nabrojao prošli putsve naše susrete; ali, spreman sam da se koncentrišem i da kažem svaki telefonskirazgovor, svako moje viđenje i da ga otprilike prepričam kako je bilo.Nisam bio nikada u Kuli, nisam bio nikada ni na kakvoj njihovoj proslavi ili biločemu, ni na terenu, sem jednom prilikom 31. decembra 2000. godine, neposrednopre postavljanja, kada je već bio završen izbor Zorana Ðinđića za premijera. Otišlismo negde na jug Srbije, Bujanovac, ali nisam siguran da li je to bio JSO, ili su bile“Crvene beretke”, ali nikada se ni sa kim od njih nisam družio, tako da čak ni onošto sam kasnije saznao, ja to nisam znao u to vreme kada se to dešavalo.Iz tih razloga, meni Čedomir Jovanović nikada nije rekao da je bio u Šilerovoj ija nisam ni znao šta je to Šilerova do negde jeseni 2002. godine, kada sam čuo