Dokument - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

96Jedan od njih je Čeda Jovanović kome ništa nije teško, koji je klinac, koji ima30 godina, koji može da spava dva sata dnevno, koga možete da pošaljete negde20 puta, pri tome, živi u Surčinu. Znači, on je bio jedan od tih ljudi koji je imaozadatak da u toj početnoj fazi, posle tog vraćanja u neku normalu, sa tim ljudimaodržava kontakte i da sa tim ljudima proverava informacije, pošto, kažem, na čelusa Zoranom, pa svi mi ostali, niko od nas pojma nije imao o tome uopšte. Bez obzirana to što su se ljudi bavili politikom, kako ste vi mogli da znate kad vam dođe, neznam, neko od lidera DOS i kaže: “Evo, predlažemo za mesto načelnika tog i togdela MUP, Peru Perića”. Nikada čuli niste! Ne znate šta je to, ne znate šta vas čeka.Gde da proverite?Znači, morate proveriti u tim krugovima, kod tih nekih ljudi. Da proverite jednustranu, pa drugu stranu, pa treću stranu, i tako dalje, i tako dalje. Ta vrsta bliskostikoja je tom prilikom uspostavljena sa tim ljudima oko 5. oktobra i to Zoranovo, štosu oni održali reč i što je Zoran održao reč, eto, to ga je obavezivalo; ali, da opetne bi bilo da se on kao neki novi lider, najodgovornija osoba u Srbiji, po ceo dansa njima viđa i sa njima druži, pošto to nije radio ni sa nekima drugima, zašto bi toradio sa ovima, onda je tu funkciju preuzeo Čeda Jovanović.Da li je on [tako radio] zbog te svoje mladosti, to je ono što je ključno pitanje nakoje niko nikada ne može da odgovori – da li zbog tog svog neiskustva, te svojestrahovite potrebe da sve odradi. Da mu kažete: “Čedo, idi sredi onaj zid”, on je ustanju da okreči celu kuću. Da li je on zbog te svoje potrebe imao više kontakatasa njima nego što bi bilo potrebno da ima i što bi neko od nas iskusnijih imao, dali su ga oni naivno u to uvukli pa, kao: “E, sada ćemo mi da ti objasnimo, mi ćemoda ti kažemo”. Pa ga kao maskotu zloupotrebljavali, to nikada niko od nas nećeznati; i ako se to i desilo, to se desilo apsolutno bez bilo kakvog znanja samogČedomira Jovanovića. Ako nisam bio jasan, da lepo kažem, da li to može da budepitanje neke protivničke strane – da li je Zoran Ðinđić znao za svaki sastanak i svakirazgovor između Čede Jovanovića i Milorada Lukovića i, ne znam kasnije, DušanaSpasojevića. On za sastanke sa Dušanom Spasojevićem nije znao. Zoran Ðinđić nijeimao pojma ko su oni i za njega su postojali samo Dragoljub, Čume, Legija, i daljeon to nije znao. Sada, znao je da tu ima verovatno, nekih stotinu ljudi, ali ko su oni,ko je tu važan u hijerarhiji, ko je tu bitan, to uopšte njega nije interesovalo, niti je uto ulazio, niti je njemu Čeda kada se vrati sa sastanka referisao: “Ja sam razgovaraosa Dušanom Spasojevićem”, nego je tu bio nivo informacije: “Idi, proveri, Čedo,molim te, idi proveri večeras tamo, Čume i ovi, ovi ko god da su ti, pitaj ih da li jeto tačno”. “Je li mogu da proverim, dobili smo informaciju da vojska sprema nekooružje, neke prage protiv JSO ili SAJ, ili navodno hoće SAJ protiv JSO, da li je tačnoili nije tačno, rekao mi Nebojša Čović”. “Idi, pa proveri”. I onda Čeda ode i proveri idođe sutradan i kaže: “Bilo je to i to, ali nema veze, ja ću to da kontrolišem pa ću teobaveštavati”. I sada, to je ta neka kontrola akcije, kako će se smiriti sukob izmeđuSAJ i JSO, na primer.To je jedan od sukoba koji su tada, navodno, postojali. Ne znam da li su biliinscenirani od strane JSO, ili je to stvarno bilo, ali znam da je trajala nekih 7–8dana, ili desetak dana, ta neka vrsta tenzije. Krene SAJ tamo iz Bežanije, kako sezove ono gde su zakopavali leseve, Batajnica, krene odatle u Beograd, a onda oviiz JSO krenu iz Lipovice pa, kao, spremaju se za neki sukob. Pa sada mi tu nešto