Dokument - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

82na Studentski trg i uradili su Zoranovu bezbednost, odnosno analizu bezbednostinjegove zgrade i napravili su taj izveštaj koji je bio onako, da nisu mogli da verujuda neko ko je predsednik vlade u zemlji kakva smo mi, posle svih ratova i terora,u zemlji kriminala i ubistava, da neko ko je premijer te države živi u takvoj nekojzgradi, da ima, po toj nekoj njihovoj proceni, nekih pedesetak slabih tačaka koje supraktično nebranjene i da je pozicija stana toliko nebezbedna, sa prednje strane, saove strane, sa komšijske strane i tako dalje i tako dalje. U to vreme, pitali ste i zapretnje, u to vreme, mislim da sam to prošlom prilikom rekao, počela je paralelnosa tom tenzijom, odnosno sa stvaranjem atmosfere da je Zoran Ðinđić kriminalaci da se bavi kriminalom i da je okružen kriminalcima i da se vlasti dočepao da bise bavio kriminalom, da bi zamenio Marka, Kertesa, Slobu, Miru i tako dalje i takodalje, počela je da se stvara tenzija oko toga da će neko Zorana ubiti. I desilo senajmanje pet puta u prvih četiri, pet meseci naše vladavine da su nas zvali razninovinari i pitali: “Je li istina da je pucano na Zorana”?, “Je li istina da je pucano naZorana”?, “Je li istina da je pucano na Zorana”?... Čak je u nekim novinama, dodušetada se još nisu bile osnovale ove klasične mafijaške novine, ovi plaćenici, saradnicivojne i državne Službe bezbednosti su bili prikriveni, ipak je to bila 2001. godina,početak proleće i leta, nisu smeli tako jasno da se deklarišu, pa su s vremena navreme puštali neke članke, i mogli ste [ponešto da pročitate] i u tim novinama.Postojao je i “Svedok” i postojale su ove neke druge, “Dan” crnogorski, koji je držalavojna služba i koja ga je osnovala, koje se nisu libile da pišu takve stvari i da seu novinama pojavljuje priča: “Juče je Beogradom prostrujala priča iz diplomatskihkrugova da je na Zorana pucano”. To je dovoljno kao povod da bi se posle toga tatema razradila – a ko to hoće da ubije Zorana – i to je ono što sam prošli put pričao,zašto baš da ubiju Zorana, a ne Koštunicu, mora da ima neki razlog...Drugo, postojale su te neke pretnje, ili ne pretnje, nego informacije koje su dolazileiz obaveštajnih struktura, a to je bilo kroz samu službu državne bezbednosti, bilokroz policiju, bilo kroz kriminalističku policiju, bilo kroz sve ostale kanale stranačkei tako dalje, razne priče, kao: “Jaoj, Zorane, priča se da su ovi, priča se da su oni, uBeču ima taj i taj koji se sprema da te ubije... plaćenik..”. Najveći deo tih priča je,svi mi to dobro znamo, služio samo zarad priče, ili radi zastrašivanja, ali ako želiteda budete ozbiljna vlast i da budete ozbiljna država, onda morate da se ponašate uskladu sa tim nekim pravilima koja te stvari nalažu; ne morate baš da budete kaošto je Nemačka, ali ne morate da budete ni takvi da se ljudi krste kada vide kakoživite. Zoran je, sa jedne strane, znao da je to važno i da je to bitno, da je potpunobesmisleno da živi u zgradi gde treba svakog dana da razmišlja da li će neko daga gađa paradajzom u glavu ili neće, i to će biti glavna tema u Srbiji naredna tridana, a ne šta je uradila ta vlada. Ali, sa druge strane, bio je strahovito opterećensopstvenom izjavom koju je dao 1997. godine, kada smo išli na Dedinje i rekli:“Rušićemo!” Odnosno, tokom onih demonstracija 1996. godine, govorili smo dase nikada nijedan lider, tada koalicije “Zajedno”, odnosno opozicije, neće uselitina Dedinje, nego će se svi najuriti sa Dedinja. Nažalost, razlog što se tako kasnopreselio, jeste to što smo jedno sedam–osam meseci tražili neku kuću, neki objekatkoji je po tim standardima normalan, da je u vlasništvu Vlade Republike Srbije, a danije Dedinje, Senjak... ali nažalost toga nema. To ne postoji. Postoje samo stanovikoji su isti kao taj, što je vlasništvo Republike Srbije i posle tih procena koje su ovi