Dokument - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

48oni neuspešni. Znači, cela ta jesen je obeležena time, obeležena ubistvima na ulici,za koje tog trenutka više nemamo nikakvu dilemu da su uradili oni. Mislim ubistvoŠljuke na autoputu, mislim na ubistvo Škrbe i tako dalje, znači, to oni ne kriju. Kadakažem, oni, ne mislim na Lukovića ili Dušana Spasojevića, ali mislim na članove tebande, naročito one labilnije i one niže vojnike, pa čak i na braću Simović, koji subili najviše rangirani i oni su se hvalili po beogradskim kafićima u Strahinjića Bana,ili noćnim lokalima, da su oni gazde, da neće oni da dozvole da idu 40 godina narobiju, da su oni izneli 5. oktobar i tako dalje i tako dalje.Znači, od septembra, oktobra 2002. godine, situacija je između njih i nas potpunojasna. Ne samo zbog nekih rekla–kazala i posrednih informacija, nego i na osnovuoperativnog rada grupe policije koja ih prati, koja ih sluša, ili načina na koji onimenjaju telefone pretnji, koje sa njihove strane dolaze. Jednu od tih sam vammalopre spomenuo, Bracanovića i tako dalje. Nikada ta pretnja nije pretnja kaopsovka, nego, kao, “Jeste li normalni, hoćete da ugrozite..”., kao, na primer, neznam, “Evo, sada se sprema hiljadu Šiptara da uđe u Preševo, a mi, Jedinica... koće sutra da ide da se bori tamo, jer nemate nikoga. Vojska neće, za njih znate danisu vaši..”. I tako dalje.Znači, od te jeseni, od tog njihovog vrlo eksplicitnog ponašanja i slanja porukanama, da ne govorimo o tome da su svi znali, cela država, pa naravno i mi, svigrađani su znali da je list “Identitet” njihov i da ste u svakom broju čitali to štaDušanu Spasojeviću, Ulemeku i ostalima padne na pamet. Od pisama, od naslovnihstrana, od vređanja, od podmetačina, od napada na Zorana Ðinđića, vređanja meneili bilo koga drugog i tako dalje. Listovi postoje, sve može da se utvrdi i to jeste,siguran sam, dokaz koji u bilo kakvom sudskom procesu može da pokaže da jegrupa koja je to radila i koja je time rukovodila, tu najavljivala način na koji ćese obračunati sa državom. To, naravno, kulminira u vreme kada je Ljubiša Buhaiz Turske sklonjen u Slovačku, kao što sam malopre spomenuo, i priprema zaizglasavanje Zakona o specijalnom sudu za borbu protiv organizovanog kriminala itraženjem specijalnog tužioca. Oni znaju da im vreme ističe, idu na to da uz pomoćsvojih advokata, savetnika, plaćenika, novinara i ostalih plaćenika koji su u srpskojjavnosti proglašavani za nezavisne analitičare, opstruiraju donošenje tog zakona;ako ne baš to da ne važi retroaktivno, pa kao, i ako dokažete da jesmo, to više nećebiti kažnjivo a, paralelno sa tim pokušavaju, to je ono što sam malopre pomenuo,da ipak neku vrstu kontakta ako mogu naprave, pa da još jednom, ako budu uspeli,prevuku vladu Zorana Ðinđića i ostale žedne preko vode, kao što su to uspeli daurade tokom pobune “Crvenih beretki”.Naravno, sve vreme oslanjajući se na one institucije koji im tu podršku i daju,političke stranke u Srbiji, ne samo opozicione nego i na Koštunicu i njegovu strankui na tu instituciju koju on i dalje predstavlja. Sećate se da je on tek krajem januaraprestao da bude predsednik države, da je tada ipak bio predsednik države i vrhovnikomandant, naravno vojske.Znači, nama je potpuno jasno, Zoranu Ðinđiću je potpuno jasno, od periodaseptembar, oktobar, novembar, da sve to i sa jedne i sa druge strane može da sezavrši samo na jedan jedini način – a, to je da oni završe u zatvoru. Plašio se kako ćese to desiti i da li su ove institucije dovoljno sposobne, bez obzira što se trude, da lisu dovoljno sposobne da to urade, ali se nije postavljalo pitanje da li postoji tu neka