Dokument - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

se funkcioniše u poslednih 50 godina u ovoj zemlji, vi posle terate po svome, ali jezadovoljena forma. Bio je sastanak, Milošević je rekao na sednici vlade: “Nemojteda švercujete cigare u Srbiji, pohvatajte sve”. Ovi su rekli “Razumemo, šefe”. Isutradan ujutru nastavili da trguju sa njegovim sinom.Znači, to je mehanizam koji funkcioniše, a da se to ne bi na njega (Zorana) slučajnoodnosilo, on je na tom sastanku rekao: “Ej, Čumeta, Dragoljuba, Bebu, koga god, ej,ko god da ima veze, sve ih bre, pohapsite, ne interesuje me, to je sve ološ!” mislećina Surčin, i tako dalje. Sutradan je Dragoljub, znači, sutradan, Zoranu preneo, kao,šta je to sada, šta njemu treba da on sada priča na tom sastanku da je Čumekriminalac, da Čume trguje drogom, da Čume radi ovo, da Čume radi ono. Znači satog sastanka gde je bilo petoro ili šestoro ljudi. Takvih situacija je bilo nebrojeno.Svaki od tih sastanaka je bio takav i onda je Zoran posle određenog vremenaprestao da gaji bilo kakve iluzije o tome da tu postoji neka grupa na koju možete dase oslonite i da to neće curiti. Uostalom, to je karakteristično za Srbiju: ako to nezna još neko, džaba je to, što znam samo ja. Znači, iz upravo svih tih razloga kojisu postojali, nesigurnosti tih sistema, tih insitucija, bušenja svega toga, tražili smoneke nove forme i neku malu grupu ljudi koja će to da radi. Ta grupa je formiranau okviru policije. Njom je operativno rukovodio zamenik ministra Nenad Milić,ali je bio upoznat sa najvećim delom ili sa gotovo svim i sam ministar policijeDušan Mihajlović. Sa jednim delom i tužioci, i tako dalje. Zoran je bio posrednik urazgovorima sa ljudima iz crnogorske vlasti da se taj predmet nekako iz Crne Goreprebaci u Srbiju, bez obzira na to što su tu oni periferno uključeni, ali morate da seuhvatite za nešto.Znači, mi smo tražili povod da nekog od tih ljudi, bilo koga, naravno, ako je mogućeDušana Spasojevića, ili bilo koga stavimo u zatvor i da time pokažemo da postojidržava; jer to je bilo pitanje – da li postoji država koju je predstavljao VojislavKoštunica koji polako u međuvremenu – svi znaju – gubi vlast i već posle prvihizbora do kojih dolazi u jesen 2002. godine, je ipak predstavljao neku paralelnudržavu. Bez obzira na tu podršku koju im on pruža i koju im on daje, nama jebilo važno i bilo bitno da, bez obzira na sve to, pokažemo da država postoji osimZorana Ðinđića koji je u tome bio odlučan, odlučnost je 100 odsto pokazivao iministar policije Dušan Mihajlović, 100 odsto bez ikakve ograde, njegov zamenikNenad Milić, Milan Obradović, šef beogradske policije, Boro Banjac koji je smenioKneževića, Mile Novaković glavni, da tako kažem, tehnički, taj operativno ne znamkako se to zove, inspektor koji je to radio i oni su jako dobro sužavali obruč oko tegrupe.Paralelno sa time, strane Službe, naročito engleska, radile su preko svojih kanalai svojih sistema obradu i operativno nadgledanje nad tom grupom i razmenjivalipodatke sa državom, sa državnim institucijama i znali su da oni kriju Ljilju Buhu,znali, iako nismo znali lokaciju, znali smo šta oni rade, znali smo da opstruirajusudske procese, znali smo da se dogovaraju sa Acom Tomićem i nalaze sa ljudimaiz vojne Službe bezbednosti i tako dalje i tako dalje.Sa druge strane opet, mi smo u to vreme bili država i bili smo važna institucijadržave i prirodno je da smo informacije dobijali sa svih mogućih strana i na svemoguće načine. Znači, kroz ono malo što je bilo verno i odano toj nekoj vlasti,jer kao što i sami znate, svedoci smo toga da kad kažem korumpirana policija ili45