Dokument - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

58tu izjavu čuli, kako je to čuo Simić, delimično Dušan, njega je to možda nerviralo,ali je Simiću pao kamen sa srca, otprilike, kao, “Ma hajde, bre, kad premijer kažeda nisu hteli da ga ubiju, šta ćemo mi sada da izgiravamo. Ja neću ! Idemo mi nafalsifikat, pa ako utvrdimo u roku od tri, četiri, pet dana da je bio pokušaj, onda ćese to već nekako rešiti”. Odatle je brže–bolje otišao. Ostao je tu Dušan Mihajlović inas nekolicina. Otprilike, kao, “Pa, dobro, šta da radimo kad dođe Zoran”.Vrlo brzo je Zoran dobio informacije, ne sećam se od koga, ko mu je to preneo i komu je to rekao, da li Janjušević ili neko drugi, ili neko od onih koji je bio tada sanjim, pa je taj podatak dobio. I jednog trenutka, to znam, čuo sam od ljudi koji subili sa njim tada u Banja Luci, kada je čuo da je u kamionu bio Dejan MilenkovićBagzi i kada je shvatio da to nije nikakva slučajna vožnja, nego i on i sve ono štosmo mi tad znali, shvatio je da su mu iz Šilerove poslali poruku. E, onda je većpromenio mišljenje i ako se sećate, po povratku već iz Banja Luke njegova izjava jebila drugačija.Ja se jesam viđao sa njim posle toga, i video sam se sa njim posle toga, ne isti dan,ali dan posle toga. Vrlo je to ozbiljno shvatio, mislim da je to onako bilo prvi putda je on shvatio do koje mere su ti ljudi bolesni, do koje granice ta njihova bolestide, da su oni spremni da to čak urade. I rekao sam vam, on je sve do tada uvek toodbacivao, ne zbog toga što je mislio da oni to ne bi uradili jer su oni dobri, negozbog toga što je otprilike njegov odgovor uvek bio, “Hej, pa vidi kakva je ova država,mi smo vlast, mi smo država, pa, pogledaj, ne možemo ništa da uradimo. Kakvesu institucije, pa takva je i mafija. Pa, mi ne možemo da ih uhapsimo, ma, ni onine mogu nikog da ubiju”. Mislim, otprilike tako nešto, kako je to već deo Zoranoveličnosti. Time je te teme otklanjao od sebe. Ja vam kažem, po stoti put ponavljam,on je čovek koga te teme nisu interesovale. One ga nisu privlačile. Postoje ljudi kojete teme privlače, postoje takvi ljudi. Njega to nije interesovalo. On je sebe i svojumisiju video kao nekoga ko će ući u istoriju Srbije, ne po tome što se obračunavaosa kriminalcima, ili, ne znam, rešavao neke slučajeve, nego po tome što je to čovekkoji je digao standard Srbije, koji je uveo Srbiju u Evropsku uniju, koji je Srbiji doneoperiod tranzicije i boljeg života posle mraka i tako dalje.I takav je bio do poslednjeg dana, bez obzira, to je verovatno i uticalo sigurno štetnona stepen lične bezbednosti i bezbednosti i kontrole nad tim službama kojima jepraktično bio on odgovoran, mislim i na MUP, mislim i na pravosuđe, mislim ina tužilaštvo, mislim, naravno, i na BIA. Zbog toga se dešavalo da se Bracanovićsmenjuje 11 meseci, a ne da bude smenjen u roku od mesec dana, jer ga je nerviralata sporost, tromost institucija, nasuprot njegovoj ogromnoj brzini. U isto vreme ito da, kao neće on time da se bavi, ima ko drugi da se time bavi, on je mnogosposobniji za druge stvari.Ali je od hale “Limes” bio potpuno svestan toga, naročito kada je, da li je to bilo istogdana, ili dan posle toga, preko, odnosno iz Službe bezbednosti došlo da je tačnopostojao sistem, već ne znam kako se to zove, preko baznih stanica i utvrđeno jeda su postojali telefonski specijali koji su se aktivirali tog jutra, koji su bili locirani nabaznim stanicama – kuća Zorana Ðinđića ne znam, Mostarska petlja, Novi Beograd1* Vladimir Popović je nakon svedočenja ispravio ovaj deo iskaza i dopunio da se kvalifikacija odnosisamo na »Reviju 92«. – Prim. ur.