Dokument - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

načelnik takođe u vreme kada se u Beogradu dogodilo najviše ubistava. Za vremeRadeta Markovića su se odigrala neka od najspektakularnijih ubistava: Ćuruvija,ne znam, Ibarska, Stambolić. Ali, u njegovo vreme je bilo preko 700 ubistava naulicama Beograda. Svako u Beogradu ko je tri puta izašao u bilo koji kafić u centrugrada znao je ko je koga ubio i znao je da taj što je ubio ima neke veze sa državnombezbednošću. Ubijen je i načelnik policije u vreme Jovice Stanišića. Vrlo čudno inerazjašnjeno. Ubijen je političar Zoran Todorović Kundak. Znači, oni su postalimilioneri. On i ljudi oko njega. Milioneri. Vlasnici kuća, imovine, stanova i tako dalje.Nikome od njih nije odgovaralo da se istina sazna. Nije im odgovaralo da se sazna izdva razloga. Prvo, plašili su se za sebe. Ne samo zbog Haga, plašili su se i zbog togada im se imovina ne oduzme, da ne bude donet ovakav ili onakav zakon. A drugastvar, pa oni su nacionalni heroji, kakvim su sebe prestavljali. Mi smo deset godinaživeli u zemlji gde su oni stvarali mit o sebi kao nacionalnim herojima, koji su,ustvari, ginuli, ne znam, tamo u Kladuši, jer su želeli slobodu muslimanskom naroduFikreta Abdića koji je dobar, za razliku od muslimanskog naroda Alije Izetbegovića,koji su balije. Nisu mogli da kažu – tamo naši ljudi ginu zbog toga što tamo dnevnoprebacujemo 40 šlepera mešovite robe i tu se dnevno okreće pet miliona maraka.I to su radili godinama. I da ne bi sada od tih nacionalnih veličina i heroja postaliklasični ratni profiteri koji su podgrejavali rat u Bosni i produžavali ga, iako supojedini njihovi političari svojevremeno i u Hrvatskoj hteli da se taj rat što pre završi,jer se srpskom narodu nije ginulo za dvadeset maraka mesečno koliko su dobijali,ali su ga oni produžavali. I, sad, zamislite, od ljudi kakvi su oni, veličine, heroji kojiu istoriju ulaze, kao, ne znam, novi Miloši Obilići i tako dalje, ođedanput dolazitedo toga da je to, ustvari, ološ. I, onda, naravno da su se plašili, naravno da su seorganizovali. Naravno.Ja sam, u javnosti već ispričao, ali ću ponoviti, pošto je to možda važno, dasam prisustvovao sastanku Zorana Ðinđića i Jovice Stanišića kada je, mislim togtrenutka, skoro sam siguran, ali znam i na osnovu onoga što se posle toga dešavalo,Jovica Stanišić zaključio da sa Zoranom Ðinđićem i sa njegovom vladom nemapravljenja nikakvih kompromisa i dogovora na temu “Nema veze šta je bilo, hajde,pusti, kakve veze ima šta je bilo”. To je sastanak kada je on tražio posle neke odoperacija (hirurških) da se sa Zoranom vidi. Ja sam sa Zoranom došao kod njega ionda je on, otprilike, počeo da se raspituje – Hag, kako, šta, Karadžić, Martić i takodalje. Ponudio je Martića tom prilikom. Rekao je, kao: “Pa, ja bih mogao moždada ubedim Martića, ako biste se vi pobrinuli za njegovu porodicu i eventualno zaneke tustvari da on dobije, žena – penziju, kćerka – stipendiju, on malo, i tako,možda bih ja mogao njega da ubedim da se on preda, a je li bi to bilo dovoljno dase ne traži Karadžić”? I kao, otprilike, šta Zoran misli o Karadžiću. A onda je Zorannjemu odgovorio, kakav je on inače bio: “Hej, pa super bi bilo da se predaju i jedani drugi. To bi bilo najbolje i za mene, i za ovu državu, i za sve, i ovaj bi bio heroj, iovaj bi bio heroj”, i tako dalje... Onda je ovaj ćutao i rekao: “Aha, šta ako”?... Ondamalo oko Frenkija. “Šta Frenki”? Kao: “Je li može Frenki da ostane”? Zašto je on torazgovarao sa Zoranom? Mala digresija, ali možda važna, zato da bih pokazao jošjednu Zoranovu osobinu, odnosno da on nije bio čovek koji je tako lako ostavljaoljude, bez obzira što Jovica Stanišić njemu nikad u životu ništa nije uradio. Priča otome da je Jovica Stanišić nešto strašno puno učinio Zoranu svodi se na to – nije27