Dokument - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

A razlog što je on njih pozvao, znam razlog što ih je pozvao – zato što ga je poslenašeg povratka sa Nove godine, vratili smo se, ja mislim, negde 4. ili 5. januara,Zoran je bio odsutan jedno četiri ili pet dana tokom tih novogodišnjih praznikasačekalo pedesetak bliskih prijatelja, što iz stranke, što iz nekih drugih prilika isituacija, to je bila takva atmosfera, svako je mogao da vam se obrati, svako jemogao da vam priđe na ulici, da vam kaže: “Hej, sine, da ti kažem, znaš šta rade,to i to rade, ovi kradu”. To je bilo ono vreme kriznih štabova, ono vreme kad su ljudidolazili, davali papire. Zoranu su došle informacije, nije on tada znao za postojanjeDušana Spasojevića, nije tada znao da ta osoba postoji, prvi put je čuo njegovoime u Parizu od ambasadora Diklića kad su oni uhapšeni, ali je znao za to nešto– Surčin, da kradu kola, pa da se priča i da preprodaju drogu, pa da su bili, ne znam,povezani sa Markom Miloševićem, pa da to neki... Izbegavao je da ga to interesujei rekao sam, objasnio sam, nivo njegovih razgovora ili kontakata pre nego što jepostao, predsednik vlade pre izbora 24. septembra, sa Ljubišom Buhom ili sa nekimdrugim ljudima iz te zone. Dolazile su informacije da se ti, ali to su kao Legijini,tako nazivani, ponašaju kao gospodari Srbije, da se iz Beograda odlazi u Novi Sadkolonom od dvadeset automobila, da se ljudi dave u Novom Sadu od droge... Biosam prisutan kada mu je to govorio Nenad Čanak i bio sam prisutan kada mu jeKole – MK Komerc – Kostić, govorio isto to, kao: “Ej, Zorane, pa ovo je strašno,svi se pozivaju na tebe, pa znaš šta rade”. Pa, kao: “Hej, ti si novi Sloba, a Čedaje novi Marko, iz razloga što se viđaju sa Čedom toliko i toliko puta i što se viđajusa tobom toliko i toliko puta, pa to je katastrofa”. I sad, tu nema dokaza, znači, tunema dokaza da vi možete na osnovu toga da kažete bilo kome, da sačekate i dakažete: “Dobro, nema veze, sada ću ja da sačekam da postavim ministra policije ida postavim ministra pravde, tužioce i tako dalje, pa će sa njima da se reši”. I to jebio povod za taj razgovor. Ljubiša Buha je na tom sastanku, onako, kao posredno,otprilike rekao da neki njegovi klinci, to nema nikakve veze, oni su tu kao bili dok jebio Milošević i radili dok je bio Milošević, ali da to više nema veze. Samo da dobijupasoše sada, pa će oni da idu “preko” i “preko” će da kradu, jer oni su, kao, nekisitni džeparoši, oni nisu ništa ozbiljno. A Legija je otprilike rekao da, kao, nemaproblema. Legija se ponašao kao da to njemu Zoran govori kao partneru i saradnikukoga moli da sad, kad Zoran dođe na vlast, on, Legija raščisti kriminal. Nešto sličnoonome što je u januaru 2003. godine, kada se obraćao javnosti, rekao da kad bidržava htela i kad bi on odredio grupu, za mesec dana bi počistili drogu sa ulice. Itaj razgovor je trajao tako, eto, to je bila tema tog razgovora i tad se to završilo.Zoran je već tada znao da postoji ta vrsta zloupotrebe njegovog imena. Ne samood Milorada Lukovića, Ljubiše Buhe, ne znam, tih nekih drugih iz ove sfere, nego jepostojala i u privredi, normalno, i tako dalje i to je nešto protiv čega je bilo vrlo teškoboriti se. A u isto vreme nije imao potrebu da se, da tako kažem, bavi distanciranjemod toga, zato što je to čovek koji je bio svestan i znao da cela javnost zna da, akoneko u Srbiji nema veze sa režimom Slobodana Miloševića, sa kriminalom koji sedešavao oko Slobodana Miloševića, sa švercom cigareta koji je sprovodio SlobodanMilošević i njegova vlast, sa švercom viskija, sa ubistvima na ulicama, sa drogom– to je onda Zoran Ðinđić. Znači, može svako da bude neko ko je imao neku vezu,ali čovek koga su proganjali, čovek koji je bio meta poslednjih ne znam koliko godinaživota, koji je spasavao živu glavu svakih mesec dana i tako dalje, sigurno nije neko19