Dokument - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

A cičanje i vrištanje Koštunice i njegovog kabineta povodom ovoga što smo radili...Podsetiću vas da su oni negodovali zbog hapšenja Radeta Markovića. Negodovali suzbog toga što je Rade Marković bio uvažavan gost u kabinetu Vojislava Koštunice.Zbog toga što je on bio čovek koji se bavio Koštuničinom i bezbednošću države. Onisu 6. oktobra rekli “Ma, kakve veze ima to ko je 700 ljudi ubio za deset godina uBeogradu, ko je pljačkao, daj mi da pričamo o bezbednosti. Daj mi da pričamo otome kako će se tu dešavati, šta će se dešavati”. Tada je Ljiljana Nedeljković koja jebila kućni prijatelj sa Radetom Markovićem i njegovom ženom, vrištala i negodovalazbog toga. I od tog trenutka počinju savetnici Vojislava Koštunice da ga upozoravajuda je ovo što su Zoran Ðinđić i Dušan Mihajlović uradili, uz pomoć Gorana Petrovića,samo znak da se jednog dana neće libiti da uhapse i njega, Vojislava Koštunicu.I tog trenutka počinje neodoljiva potreba [kampanja iz] kabineta Vojislava Koštunice,iz dela političkih struktura koje su uz Vojislava Koštunicu, mislim na Miloševićevestrukture vlasti, koji su u međuvremenu bilo postali članovi DOS, bilo ostalifunkcioneri u svojim strankama, svih onih koji su se plašili otkrivanja istine i onogašto će se tada desiti... I sad, kad Radeta Markovića stave u zatvor, da li će Radepropevati ili neće, šta će reći, šta neće reći, i tako dalje. Znači, mislim na pripadnikeJSO, mislim i na pripadnike SAJ i na druge delove policije. Oni su samo ekstremnajedinica koja je imala tu ekstremnu moć.Znači, kriminalom su se bavili svi, svi sektori, svi delovi društva. Ne mislim svizaposleni, nego nije bilo strukture koja se kriminalom nije bavila, samo što jeogromna razlika bila u tome da li ste se bavili organizovanim kriminalom ili ste bilišef fudbalskog kluba “Milicioner” i pljačkali tamo na transferu igrača, dogovarali sei kupovali bodove, ili ste se bavili kriminalom tako što ste trgovali drogom ili ubijaliljude.Znači, tog trenutka dolazi do političke podrške iz kabineta Vojislava Koštunice,da li njegove lične, ili zbog toga što je toliko verovao svojim savetnicima, to neznam, to uopšte, uostalom, nije ni važno. I u javnosti tada dolazi do prvih onakoglasnih medijskih procena da između Zorana Ðinđića i Vojislava Koštunice postojiprocep, ali da je taj procep na ideološkoj osnovi. Ponovo, Zoran Ðinđić je “izdajnik”,“pragmatik”, te “izdaje ljude”, ovo, ono, a Vojislav Koštunica “patriota”. Pošto je tobilo smešno, jer je Zoran Ðinđić bio “izdajnik” pet godina pre toga, deset godinapre toga, bio je lokator za bombe, ne znam šta sve nije radio, i pobedio je na timizborima. Bez obzira da li mu je rejting bio mali ili nije, on je iz dana u dan bivaosve veći i veći.Onda je moralo da se nađe nešto jače zbog čega bi se Zoran Ðinđićdiskreditovao u javnosti i distancirao u odnosu na Koštunicu. To što je Koštunicablizak popovima, a Zoran Ðinđić nije, nije dovoljno za Srbiju 2001. godine, tokomaprila i maja. Narod čeka Miloševića u zatvoru, narod čeka da se sazna ko je ubioĆuruviju, narod čeka da se sazna otkud sedamsto novosagrađenih kuća na Dedinju,otkud tužiocima kuće koje vrede milione maraka, otkud sudijama automobili odtrista do četiri stotine hiljada eura i tako dalje. Narod to očekuje da sazna, i nijedovoljno to što Zorana vređate da je samo “izdajnik”. I onda se pronalazi metod,ono na šta je narod uvek osetljiv, i što uvek može da prođe, a to je da je on ustvarikriminalac. Da je on ustvari blizak podzemlju. Da je, zapravo, Koštunica taj kojipoštuje institucije, on je zakon, Sunce, a ovo je jedan kriminalac.I, šta ćemo tu naći kao dokaz? Pa, imamo dovoljno. Prvo, blizak je sa Legijom.25