Dokument - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

169participirao. Da me ne biste pitali šta je to, reći ću vam: jedan od tih projekata subili kampovi za decu koja nemaju para leti da idu na letovanje, pa je onda ZoranÐinđić predložio da bi bilo dobro da ta deca 3 meseca leti odu u neke kampove gdebi se kupali, i tako dalje. Jedan od tih je postao poznat po onom nekom detetu štose udavilo, pa je ministar Knežević morao da objašnjava, ali, recimo, za formiranjetih kampova nije bilo para u budžetu i nije bilo para u ministarstvu prosvete, a ondaje Zoran tako zvao te neke ljude koji su bogati, koji žive u inostranstvu i koji su davalipo par stotina hiljada, uplaćivali – bili donatori. To je priroda odnosa. Nikakve vezenisu imali u trgovini, nikakve zajedničke poslove, nikakve firme. U to vreme kadasmo se mi upoznali sa njim, Stanko Subotić se nije ni bavio trgovinom cigaretamazato što je tada već ušao u neke, da tako kažem, sudske procese, jer mu je oduzetaneka licenca za prodaju sa nekim međunarodnim koncernima.Momčilo Bulatović:Da li je taj kontakt i ta vrsta odnosa između pokojnog predsednika vlade gospodinaÐinđića i Stanka Subotića bio i razlog da on traži od vas da dođe do nekog izmirenja,da se reši problem između Stanka Subotića i okrivljenog Ulemeka?Vladimir Popović:Ja sam to prošli put objasnio. Mogu sada da vam objasnim detaljnije. Zoran je bioveliki pragmatik, kao što znate, radio je jako brzo i interesovalo ga je samo kako dadanas budete jedan metar dalje nego što ste bili juče, i da to bude na što mogućibrži način i da to bude što jednostavnije. Period, kada se desilo da on posreduje,znači, nisam ja posredovao. Moj zadatak u svemu tome je bio samo da zovnemStanka Subotića. Zašto? Zato što Zoran Ðinđić nije imao njegov mobilni telefon.Stanko Subotić ga je često menjao. Ako mu je bio potreban, onda bi od menetražio, pa bi rekao, “daj mi, hoću da ga zovem da ga pitam nešto”, ili bilo šta. Znači,iz tehničkih razloga mi je rekao “zovi ga”. Nije znao gde je, da li je u Švajcarskoj,Španiji, Americi, na Aljasci, ko zna gde je. Nisu se čuli mozda i nekoliko meseci,uopšte ga nismo pominjali. Znači, nije to bila vrsta kontakata svakodnevnih. I ondaje mene zamolio da zovem Sanka Subotića da dođe u Beograd, a zbog čega je onpristao, kao predsednik vlade, da posreduje u nekom viđenju te dvojice, rekao samprošli put. Mogu sada samo malo da vam pojasnim to što je meni Zoran rekao, dase njemu javio Legija. Da li mu se javio telefonom, ili su se fizički videli, ne znam, alipre mislim da je telefonom, kada mu je Legija rekao: “Da ti kažem, čuo sam, reklisu mi moji drugovi Hrvati da je Stanko Subotić naručio da me ubiju ili on hoće dame ubije”, ili već ne znam šta. “Ja ne vidim razlog što bi on mene ubio, pa ja da gapreduhitrim ja ću njega ubiti”, i kao otprilike, eto, kao, “da znaš”, ili tako nešto. Eto.Mislim, ne mogu da prepričam tačno razgovor. Nisam tome prisustvovao. I sada,znači, pošto je Zoran već upleten tu, i sa jednim ima veze i sa drugim ima veze, i tou javnosti mnogo više nego što u suštini ima, znači, ta slika u javnosti, zahvaljujućisvemu ovome što sam pričao u prethodna 2 dana ovde, ta slika u javnosti je bila kaoda je on svaki dan sa Legijom i svaki dan sa Subotićem, i ako dođe, ne daj bože,do nekog, bilo kakvog incidenta, nije se on plašio da će doći do fizičke likvidacije,nego da će to što se sada priča sutra da osvane u novinama. Da će to sutra da sepojavi u novinama, da će sutra to doći do neke političke stranke, da će to biti glavna