Dokument - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

za specijalne operacije prvooptuženog Ulemeka i nova faza koja je na novi načinponovo iskorišćena da bi se u javnosti nastavila upravo ta vrlo bitna, lažno ubačenatema o tome da Zoran Ðinđić, bez obzira na svoje kvalitete koje ima kao političar,sposobnost, znanje, intelekt i tako dalje, ima nažalost i tu jednu lošu osobinu, da volida se malo druži onako sa ljudima sa kojima ne bi trebalo, da ne upotrebim neku odgorih reči koje su, između ostalog, upotrebljavali i upotrebljavaju ljudi i dan–danas,koji sede sa moje desne strane. I to je glavni element odbrane prvooptuženih, daZoran Ðinđić nije ubijen kao premijer i nije ubijen kao predsednik vlade, jer ondanema političke pozadine, onda nema nikakve konspiracije ili bilo šta drugo, negoima neraščišćenih računa. Zbog toga sam, možda malo i opširniji i možda zamaramprisutne, ali mislim da je to jako važno i bitno, s obzirom da sam u gotovo svimsituacijama do kojih je dolazilo, u kojima je Zoran bio, bio i lično prisutan i trudim seda govorim uglavnom o takvim stvarima. Za mnoge od tih situacija postoje i drugisvedoci koje mogu da navedem, ali pretpostavljam da će to biti tema kada budembio ispitivan od strane zastupnika ili optužbe.Dakle, ta nova faza je bila faza kao nekog pomirenja, otprilike, eto, “Hteli su drugida nas posvađaju”. I jedan i drugi nisu verovali da je to tačno, niti je Zoran Ðinđićviše verovao Ulemeku. Sa Jovicom Stanišićem su prestali svi kontakti, moj poslednjitelefonski razgovor sa njim u to vreme je bio kada me je on pozvao onog dana kadasu smenjeni Goran Petrović i Zoran Mijatović, ili dan posle toga, da mi kaže dapitam Zorana ako hoće da nešto pomogne, jer, eto, njega zove Andrija Savić, nudimu se da bude načelnik, pa Andrija pita Jovicu, kao: “Da li bi hteo, Jovice, ti malotu, pošto znaš da ja nisam sposoban da to budem, ali ako bi ti hteo”? A Jovica,kao, “Čekaj, da vidim ja to sa Zoranom”. Ja sam to preneo od reči do reči Zoranu.Zoran mi je rekao da mu kažem da može da pomogne tako što će da prestane damešetari i da petlja i da dalje izigrava neku vlast. I ja sam ga okrenuo i, od reči doreči, tako mu to preneo. Jedva sam i čekao, pošto je rekao da mu to kažem, i to jebio poslednji moj kontakt sa njim i sa tom grupom. To ne znači da su oni prestalida se i dalje bave opstruisanjem vlade i pozivanjem na nas, iako se sa nama višenisu ni viđali, jer to je već bila, onako, opštepoznata stvar da se mi tu družimo ida mi pravimo neke tajne dogovore. Milorada Lukovića sam video prvi put poslepobune “Crvenih beretki” početkom decembra 2001. na večeri u restoranu “Cepter”u Ulici kralja Petra i to je različito od ovoga, pošto sam imao prilike da vidim ujavnosti, i u medijima pročitam, koliko sam razumeo, da postoje dve večere. Jasam bio prisutan na ovoj i ona je bila prva posle pobune “Crvenih beretki”. Došaosam poslednji, negde oko devet i nešto, i tu su sedeli sa ove strane, moje, sa kojesam ja dolazio, prvi u ćošku Milorad Luković, do njega Zoran Ðinđić, Ružica Ðinđić,preko puta Nemanja Kolesar, Zoran Janjušević i Milan Janković. Znači njih šestoroi ja sam bio sedmi. Nisam znao da će on biti tu, niti sam znao da će bilo ko biti.Ja sam posle pobune “Crvenih beretki” otišao iz Beograda i nisam bio tu desetakdana i tog dana sam se vratio. Zoran mi je tada rekao: “Dođi večeras, imamo nekuvečeru, dođi da se vidimo i da se ispričamo”. Nisam ulazio u detalje, ali sam tada,kada sam došao, video njih da već tu sede. Teme su bile tako neke bezvezne.Luković se uglavnom, nešto, ne znam, hvalio. Uglavnom u tim situacijama on setrudi da se ponaša prikladno društvu u kome se tog trenutka nalazi. To govorim naosnovu nekoliko situacija, kada sam bio prisutan. Ovo je bila prva i jedina situacija35