Dokument - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

42su ti kompromisi koje je napravio sa Jedinicom za specijalne operacije, kao i tizločini u kojima su učestvovali, teret oko njegove glave koga mora što pre da se reši.Takođe, bio je svestan da u državi ne postoji nijedan mehanizam, institucija ili grupaljudi na koju može da se osloni i sa kojom može njima da se suprotstavi, naročito iposebno zbog toga što u to vreme više nije tajna i više se to ne radi krišom. SavetniciVojislava Koštunice, mislim na Radeta Bulatovića, Gradimira Nalića, Acu Tomićašefa državne bezbednosti, jesu ljudi koji su direktniji pokrovitelji JSO, MiloradaBracanovića i Andrije Savića.Znači, u januaru 2002. godine sazvan je skup državne bezbednosti na Kolarčevomuniverzitetu, koji organizuje Dušan Mihajlović, na koji se poziva i Zoran Ðinđić i ZoranÐinđić dolazi. Međutim, tu je i prvi put od 5. oktobra, odnosno od početka Zoranovevlade, i Vojislav Koštunica. Zašto? Da bi iskazao poštovanje novopostavljenim AndrijiSaviću i Bracanoviću. Tu je i Tomić, tu je i Rade Bulatović, tu je i Grada Nalić.Tosu ljudi koji od tog trenutka, s obzirom na to da se bave bezbednošću predsednikadržave, svakodnevno održavaju kontakte sa Bracanovićem i Savićem i to je Zoranupotpuno jasno da uz ministra policije kakav je Dušan Mihajlović – ne mislim neštološe, ali on je pre svega političar i mora da vodi računa i o sebi i o stranci i tako dalje– uz institucije kakve u državi imate, razorene, korumpirane, pravosuđe, sudstvo itako dalje, uz javnu scenu koja je okrenuta protiv Zorana Ðinđića i uz već izgrađeneslike o njemu da je on zao i loš čovek, on mora da se okreće nekome drugome. Tajneko drugi ne može da bude niko drugi nego Zapad. U maju 2002. godine, Zoranodlazi u posetu Engleskoj, u posetu britanskom premijeru Toniju Bleru. Ta poseta jepripremana mesec i po ili dva. Glavni razlozi posete, ja sam bio u toj poseti, bili sudogovori oko toga da Britanija kao moćna evropska država, kao značajna i uticajnai u Ujedinjenim nacijama i u NATO i u OEBS i u Kontakt grupi i tako dalje, možeda bude ta koja će da razume problem koji Zoran Ðinđić kao predsednik vladeima, odnosno da je on talac sopstvenih institucija za koje zna da ih mora očistiti,a nema čime da ih očisti i gde god ih pipne, slede direktne pretnje po njegov život.Zbog toga se u to vreme, ili nešto ranije, seli iz kuće na Studentskom trgu, jersu bezbednosne strukture Nemačke procenile da je ugrožen i informacije koje suoni dobijali o njegovoj ugroženosti... Prilikom posete Londonu on se dogovara saljudima koje je delegirao premijer Toni Bler oko toga da oni pomognu u obračunu saorganizovanim kriminalom u Srbiji. Kad kažem “organizovani kriminal”, nije se jasnospecificiralo šta to znači, ali se znalo koje je glavno žarište zbog kojeg se ne možeteobračunati sa organizovanim kriminalom. Zbog toga i ne možete da se obračunatesa onim delom kriminala koji je direktno povezan sa državom i institucijama.Znači, mislilo se vrlo jasno na JSO, ne na ceo JSO, ali na taj zločinački vrh, znači natih 10, 20, 30, 40, ne znamo mi to ni sada. Mi sada znamo za njih 3, 4, 5 ljudi, ili 7koji se pominju. Ne znamo mi, nije njih samo 5 učestvovalo, ima njih još 20, 30 kojisede i koji se slobodno kreću ovim gradom i koji su srpske patriote, borci, rodoljubi.Znači, borba protiv njih, protiv “zemunskog klana”, za koji se već tada uveliko znako su i šta su, i tom prilikom počinje i jedna vrsta te saradnje. Znači, govorim, da jeto maj 2002. godine, da se zna da tada mora da se smeni Radovan Knežević, kaonačelnik odeljenja za, ne znam da li je za kriminal ili UBPOK, ne znam, ne sećamse, ali čega god da je bio načelnik, bio je načelnik toga nečega što je bilo vrlo važnoi počinje jedna grupa da radi paralelno i nezavisno od Radovana Kneževića.