Dokument - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

22kakve veze ima, sklonićemo to”. Zoran i on su se oko toga malo zakačili. I dane bi ispalo sada da se dva lidera DOS tuku oko policije, što Zorana stvarno nijeinteresovalo, on je želeo da samo što pre pobegne od toga. Rekao sam iz kograzloga. Najpre zbog toga jer ga je interesovala ekonomija, i iz drugog razloga, što jeznao da nema nikakve veze to šta se dešavalo u prethodnih deset godina sa njim.I jedini lider DOS koji nije hteo da pročita šta piše u onim, sedamsto kilograma,ili stranica, čega već, materijala o njemu, zato što je znao da je potpuno čist i dasve što o njemu imaju, mogu da puste u TV dnevniku da građani Srbije gledaju,jer to može da bude samo pozitivno po njega, a ne negativno. I da ne bi otišaona taj sastanak kod Koštunice, kada se dogovaralo ko će da bude postavljen zašefa državne, a ko za šefa Javne bezbednosti, on je poslao mene. I ja sam otišaosa Dušanom Mihajlovićem, i naravno, to nije ostalo nezabeleženo i neviđeno, i odstrane kabineta Vojislava Koštunice, i od obezbeđenja, i od ljudi Milorada Lukovića,koji su se u to vreme nalazili u nekom obezbeđenju, bilo Demokratske stranke posleonog incidenta sa pucanjem na vozača Gorana Petrovića, bilo oko pojedinih lideraDOS, bilo u samoj zgradi Predsedništva Jugoslavije. I tada je več počela priča okotoga, “zašto, otkud ja, kakve ja imam veze, nemam veze” i tako dalje. PostavljenjeGorana Petrovića je vrlo iznerviralo Milorada Lukovića. Pretio je tog dana da će dadâ ostavku, da će da napusti Jedinicu, da to nije fer prema njemu, da ne može dase postavlja načelnik državne bezbednosti, a da se on ne konsultuje.Tada me je drugi put u životu pozvao telefonom. Pre toga me je pozvao 6. ili 7.oktobra da mi kaže da će nekog tamo da polomi nekog za koga je mislio da imaveze sa nama, ko je njegovog brata kada su upali u carinu udario nekim aparatom zagašenje požara. Tada me je drugi put pozvao telefonom da me pita, da li ja znam koje Goran Petrović, da je on brat, ne znam, nekog Munje, lopova sa Novog Beograda,kriminalca, da je uključen u to; pa je onda, posle pola sata bila, kada se utvrdilo danije to on, bila sledeća priča, da je on izdajnik, da radi za Amerikance i tako dalje.Ta njegova nervoza je smirena time što je postavljen Milorad Bracanović na mestošefa Sedme uprave, po njegovom insistiranju i uz protivljenje Gorana Petrovića.Znači, to znam, jer sam u to bio direktno uključen. Zoran mi je dao papirić na komeje pisalo to ime, i rekao: “Hej, vidi, pitaj Gorana, da li može ovaj čovek”. To se,znači, dešava neposredno posle postavljenja Gorana Petrovića: “Da li ovaj čovekmože da postane neki načelnik, znaš, nema smisla sada, oni se ljute, kao nismo ihkonsultovali, nismo ih pitali, što da zaoštravamo sad, da zatežemo odnose. Ako tonije neki problem i ako je čist, neka ga postave”.To je inače bio Zoranov način komunikacije koji je podrazumevao da ljudi međusobno,kad kažete, ne morate da kažete: “E, ako je taj korumpiran, lopov”, to ne znači dasam ja sada njemu dao aboliciju time. Jer, jednostavno, on se bavio, imao je u tokudana po hiljadu razgovora i hiljadu sastanaka i pisao je razne stvari na papirićimai sve je proveravao. Normalno da je tu bilo više od pedeset posto podmetačina,ali nije on bio taj koji je time trebalo da se bavi, nego mi ostali, kojima je te stvaridavao, ili neki rukovodioci institucija. Goran Petrović je prvi put odbio i rekao mi:“Ma ne, kakvi, ej, šta ti je. Pa, gde on”. Ja sam to preneo Zoranu, onda je Zorantražio da čuje razloge, mislim, koji su razlozi otprilike, šta ima za njega, da mukažem. Da li je te razloge tražio da bi to rekao Ulemeku, ako ga ovaj pita, jer to jenačin funkcionisanja – ako neko nešto od Zorana traži, onda on to proveri, ako želi