Dokument - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

38radi” znači da je negde od 2001. godine, kada je počelo u javnosti da se priča oduvanskoj aferi i kada je počelo da se priča o tome da sa Canetom Subotićem vezuodržavaju Vladimir Popović i Zoran Ðinđić, meni je Legija, posredno nekoliko puta,a jednom prilikom i lično – znam tačno datum, to je 13. jun 2001. godine, kada jebila pres–konferencija o otkrivenim leševima u Batajnici – sreo sam ga na vratimaMUP, sa ćerkom u naručju, u kratkim pantalonama. Rekao mi je: “Ej, vidi, pozdraviStanka i reci mu da one pare što duguje Kesneru (nekom tamo iz te trgovine, koji sepojavljivao takođe u novinama), bilo bi dobro da vrati, zato što to ima veze sa nama,sa Jedinicom. Znaš to, da ti sada ne objašnjavam”. Ali otprilike znate, možete dapretpostavite kako je izgledao taj njegov komentar.U isto vreme to je radio i preko drugih ljudi, tako da je Subotić dobijao u prvovreme upozorenja, a kasnije i pretnje koje nisu bile nikad direktne, one su uvekdobronamerne, da bi bilo dobro da se te pare od tog čoveka, koje su mu 100%ostale kod Stanka Subotića, nekako završe, ili da se vrate tom čoveku. Mislim da sučak Luković i on neki rođaci, i on je to pričao: “Nije ni važno, a bilo bi dobro jer bito bilo dobro i zbog Jedinice”. Nikada se ne kaže kako.Kao što je bilo posle 5. oktobra na sastancima. Recimo, bilo je 20 sastanaka izmeđuZorana Ðinđića i Lukovića posle 5. oktobra, jer su to kao strašne bitne i važne stvarikoje ima da saopšti i onda kaže: “Ej, znaš da ovi naši na jugu Srbije ginu tamosvakog dana, to su momci super, mi imamo problem, nemamo pare da kupe čizme”.Ej, nemaju čizme! I onda juri kako da nađeš da se kupe čizme. Zoveš ministarstvo,nema para, nema budžeta, privremeni budžet, i tako dalje. Uvek je to bilo neštokao: “Jedinica, momci, odbrana, rat, svakog trenutka nam preti opasnost”. Kao, nijese završilo. To što nema više bombardovanja, nije to: “Evo, vidi jug Srbije, Preševo,vidi Kosovo, vidi sutra Sandžak..”. Stalno je ta neka atmosfera.Subotić nije hteo da dođe i rekao mi je: “Izvini, reci Zoranu da neću da dolazim.Nemam potrebe da dolazim, to su budalaštine, to su gluposti”. Ja sam to rekaoZoranu, onda je Zoran rekao: “Ej, pa samo će biti gore sada, šta ga košta, nekadođe”. I, uglavnom, uspeo sam nekako da ga ubedim, znači, uspeo sam – nijedobrovoljno, ali je došao. Ja sam rekao Zoranu: “Doći će tad i tad, šta predlažeš”?– “Pa, ništa, hajde da se dogovorimo da se vidimo”. Gde da se vidimo, gde da senalazimo u javnosti? Stanko Subotić, Milorad Luković, Vladimir Popović i ZoranÐinđić, negde u nekoj kafani i da raspravljamo ko je koga hteo da ubije, uz vojskukoja nas sve prati, prisluškuje nam sve telefone i mi to znamo. I onda, mada minemamo šta da krijemo, taj razgovor je mogao da bude sniman i državna televizija daga snima, ali ne bi to niko pustio, nego bi samo pustili snimak kako se nas četvoricanegde viđamo i tako dalje. Onda je Zoran rekao: “Pa, znaš šta, najbolje je da senađemo kod tebe”. Kod mene u stanu. Ja inače živim sam, pa sam rekao: “Dobro”.Nije mi to bilo drago, ali kao mnoge stvari koje mi nisu bile drage u prethodne dvegodine, uradio sam, šta sam mogao.I došli smo u moj stan, prvo ja, pa Stanko Subotić, pa Zoran Ðinđić koga je dovezaonjegov vozač Aleksandar Bijelić i njegovo obezbeđenje i tu je bilo moje policijskoobezbeđenje. Znači, ovo govorim zbog toga što postoji ogroman broj svedoka.Recimo,moje obezbeđenje su ljudi koji i dan–danas rade u policiji, ili ljudi iz obezbeđenjaZorana Ðinđića jesu ljudi koje sve možete danas da zovete i da proverite. Onda jedošao Zoran i bili smo sami jedno 10 minuta. Vozač Zorana Ðinđića, Bijelić, otišao