Dokument - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

18i koji je omogućio da Dušan Spasojević postane to što je postao – jedan zanatlija,ili sitan lopov, ili kradljivac kola, ili ne znam šta je sve bio kod Ljubiše Buhe da zadve godine ili godinu i po dana postane najmoćniji čovek u državi, da on kontrolišepodzemlje, da ubija svakog živog, da postane glavni diler droge na celom Balkanui tako dalje, i tako dalje. Znači, iskoristio je da njima objasni i da njima kaže da jeon sa Zoranom Ðinđićem napravio, ono, bratski kontakt i odnos. Zoranove izjavesu samo to dodatno cementirale.Taj mehanizam vlasti, znate sami kako funkcioniše.Dovoljno je da se vidite sa nekim od ljudi koji su moćni, da iza vas ide, kao što jeuvek iza njega išlo trideset–četrdeset ovih mučenika iz Jedinice, koji su kao jedinizadatak imali da gledaju šta on radi, da mu se dive i da prenose dalje. Jer, on nikadnije dolazio kao normalna osoba na neki od tih sastanaka, sa eventualno jednimili dva automobila pratnje, nego je to uvek bio cirkus, povorka. Iz kog razloga? Pa,upravo iz tog razloga – pedeset ili sto pari očiju vide više nego što vidi dvadeset. Ionda se to prepričava i kaže: “Hej, Legija – Zoran, Legija – Zoran”.Ta vrsta manipulacije koja je počela da se odigrava i koja je kulminirala tokomperioda novembar, oktobar, decembar, kada Zoran Ðinđić formalno nije imaonikakvu vlast, i kada je praktično sedeo ili u Braće Jugovića ili u Demokratskojstranci, ali se pripremao i za te izbore i pripremao za novu vlast, – kulminiralaje do tog nivoa da je 7. januara 2001. godine Zoran Ðinđić tražio sastanak saLjubišom Buhom Čumetom i Miloradom Lukovićem. Ja sam bio prisutan na tomsastanku. Taj sastanak se odigrao u prostorijama moje agencije “Spektra”. Zoran meje obavestio i rekao, pošto je to bio praznik, zato sam zapamtio i nije se radilo togdana i Demokratska stranka je bila zatvorena, i DOS je bio zatvoren, pa da ne bimorao da zove sekretarice i sve ljude da dolaze zbog jednog sastanka koji je trebaloda traje pola sata, a da se opet ne bismo nalazili po kafanama, da se to ne bi opetprepričavalo, on je zamolio da taj sastanak bude kod mene u “Spektri”, pošto jemeni firma dežurna, mislim, postoje ljudi koji su dežurni 24 sata dnevno. I ja samdošao na taj sastanak. Kako su oni pozvani, ne znam, ali došao je prvo Zoran, pa jeposle toga stigao Ljubiša Buha, nešto kasnije je stigao i Milorad Luković. Razgovorje trajao nekih pola sata.Tema tog razgovora je bila Zoranovo obraćanje njima, kada je rekao: “Hej, da vamkažem..”. Zoran je bio čovek koji je vrlo teško izgovarao reči koje su mu bile neprijatne,da vam kaže da ste nešto loše uradili, ili da, ako sazna da mu je neko nešto ukrao,ili da je neko u stranci nešto zabrljao, strašno mu je mnogo vremena trebalo, ili dakažem, vrlo, vrlo retko se dešavalo da vam to kaže direktno u lice, jer je imao taj nekiosećaj sažaljenja prema svojim ljudima i saradnicima i mnogo mu je bilo lakše dakaže nekom drugom, da taj neko drugi prenese. I nije im to direktno rekao, ali im jeotprilike rekao: “Ej, samo da vam kažem, ja za dvadeset dana postajem predsednikvlade. I kada budem postao predsednik vlade, da ne mislite da smo mi neki drugovi, iliprijatelji. Ono što ću ja da radim, prva stvar, to će da bude obračun sa kriminalom, i neoptužujem vas”. Pošto su oni otprilike rekli, kao: “Hej, dobro, pa šta to nama pričaš,kakve mi veze imamo, što to nama...”, on je rekao: “Ne optužujem ništa, ne govorim,ali vam samo kažem, bilo kako da ste u bilo šta umešani, ili bilo šta da radite, ili bilokad, ne interesuje me. Šta je bilo, ne interesuje me sad uopšte. Budete li nastavili toda radite, da se ne desi da bude priča da je Zoran Ðinđić izdao prijatelje, ili izdao ljudekoji su mu nekad pomogli, ili da je on takav i takav”.